Псуњски, “Хрвати у светлости историске истине” и Велиша Раичевић

Ни сам не знам како, на екрану ми се пре неки дан појави словеначки политичар Змаго Јелинчич (1948) са својим преводом “насловне” књижице на словеначки језик (2006), уводном напоменом о неколицини осумњичених да би могли бити сакривени иза наведеног псеудонима (а беше их петорица или шесторица) и записом да “по мишљењу већине озбиљних истраживача, псеудоним Псуњски припадао је Велиши Раичевићу”.

Ни реч о томе откуд њему сви ти подаци, али је издавач, ваљда да би се читаоци лакше навели да завире у објављену књигу, у њен наднаслов ставио своју поруку: “Шокантна књига о нашим суседима”.

Краћом “шетњом” кроз расположиве линкове, могло се видети да је на многима писано о Псуњском и његовој књизи, да се неколико њих зауставило на простом преузимању онога што је објавио Јелинчић, да су сајтови Видовдан, Магазин Седмица, Јадовно… не назначујући извор, помињали Велишину жену Дарју и кћер Новку, да многи “скоро са сигурношћу” тврде да је Псуњски Велиша Раичевић, те да се једино у “Православљу”, новинама Србске Патријаршије, и на фејсбуку могло прочитати да је “данас сигурно да се под тим псеудонимом има достојно спомињати један српски публициста Велиша Раичевић”.

Како су имена ДАРЈА и НОВКА први пут поменута пре нешто више од тридесет година, у једноме мом нешто дужем тексту, помислио сам да би користило указати бар на неке појединости везане за начету тему.

Септембра 1990, у новосадској “Самоуправи”, првим приватним новинама у Србији постброЗЛОвске ере, објавио сам текстић “О злочинима јадне Независне Државе Хрватске”, који је србском читалишту требало да послужи као елементарна информација да је “изван домашаја окупационе цензуре, далеко    од града и избора техничких средстава… захваљујући исконској снази народне душе”, марта 1944. године штампана књига “Хрвати у светлости историске истине”, чији се аутор, из безбедносних разлога, потписао као ПСУЊСКИ. Да бих мало разбудио машту могућих читалаца, написао сам да се под тим псеудонимом “крије” Велиша Раичевић, али сам из обзира према историчарима од каријере, дописао реч “највероватније”.

Када је мој нешто опширнији текст о Псуњском, Велиши Раичевићу и Хрватима “у светлости историске истине” (током пролећа 1993) припреман за објављивање у новосадском “Раду Музеја Војводине”, неке појединости морале су остати недоречене.

“Рад Музеја Војводине” појавио се из штампе са великим закашњењем, а још више времена требало је (можда до краја 1995) да историчар др Вељко Ђ. Ђурић, познатији као Мишина, Редакцији поменутог годишњака пошаље своје виђење “мистерије која то више није”. У пропратном недатованом писму замолио је да се “у једној од следећих свески” то објави јер сматра “да доприноси сазнању и истини”.

Ђурићев “прилог за Петровићево тврђење да је инг. Велиша Раичевић личност која је користила псеудоним Псуњски” није објављен, будући да професору др Љубивоју Церовићу (1936-2015), ондашњем директору Музеја Војводине и главном и одговорном уреднику музејског годишњака, није било јасно какав је циљ могло имати Ђурићево објашњење да “не желим, иако то веома лако могу, критиковати методологију и истраживање, начин презентације и изворе као и исправити многе недоречености из простог разлога што сматрам да је Петровић разрешио енигму”.

Данас, тридесетак година касније, чини се корисним да се, уз незнатна скраћења, објави садржина тога Ђурићевог писма:

“Први који је објавио да је, у својим истраживањима, користио књиге Псуњског био сам ја у књизи ‘Усташе и православље -Хрватска православна црква’, објављеној 1989. године у Београду. Захваљујући овом помињању, Псуњски је на неки начин легализован. Све ово допринело је да, 1993. године, неколицина заљубљеника у књигу и историју, објаве репринт издање књиге ‘Хрвати у светлости историске истине’. Како је ово издање брзо распродато, други издавач је, 1994. године, објавио ново (репринт) издање. Но, ни у једном издању није разјашњена мистерија око правог имена и презимена аутора који се крио под псеудонимом. Међутим, приликом представљања првог репринт издања десило се нешто што није било намештено нити планирано а означило је први корак у разјашњењу мистерије псеудонима. Наиме, Василије Крестић, један од представљача књиге, је казао да је ‘Псуњски’ псеудоним који је користио Душан Богуновић (1888 – после 1940, учитељ, педагошки писац – ИП) и то поткрепио речима које му је …поверио један други познати историчар. Међутим, ја сам, као други представљач, испричао сасвим другу причу о ‘Псуњском’ и навео неколико аргумената у прилог своје тврдње…

У својим вишегодишњим истраживањима у разним музејима, архивима и библиотекама, прегледао сам безброј фондова грађе, прочитао или прелистао неколико стотина чланака и скоро пет стотина књига различите провенијенције. С обзиром да сам се концентрисао на трагање за подацима о Голготи Српске православне цркве 1941-1945. године, наилазио сам на безброј података које сам слагао у равни и добијао мозаик. Захваљујући том систему рада лако сам повезао две чињенице пронађених у различитим изворима. Први податак пронашао сам у самој књизи ‘Хрвати у свјетлости историске истине’. Други податак пронашао сам у документима саслушања научника Миленка Филиповића (1902-1969 – ИП) пред партизанским (комунистичким) властима, крајем јануара 1945. године у Београду…

Како би се видела веза ових података треба цитирати те делове текста и дознати име и презиме које се крило иза псеудонима Псуњски.

1. У књизи ‘Хрвати у свјетлости историске истине’, на страни 25 пише:

‘У време када сам радио на прикупљању података за ову књигу, разговарао сам са једним етнологом професором универзитета, који је узгред буди речено основна знања из историје добио из хрватског наставног програма. Додирујући се црногорских Срба, овај учени историчар рече: ‘А шта ћемо рећи например за једнога Црногорца из племена Куча, који се као претседник цариградских носача признавао Хрватом?’ Један други професор, који је видео рукопис за ову књигу пронашао је да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су се ситницама губили наши учени људи. Зар неколико запета заиста могу имати утицаја на садржину некога дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се радије признавао Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства, или ко зна из којих разлога, постати мерило за цео српски народ у Црној Гори’…

2. Крајем октобра, у Београд су стигли војници Црвене армије и југословенски партизани и успоставили комунистичку власт. На једном од неколико саслушања, Миленко Филиповић је нашироко причао о збивањима у Патријаршији. Тако је причао и следеће: ‘Једнога дана нашао ме је у Патријаршији неки г. Раичевић, архитекта или агроном… и повео самном разговор о Хрватима, о страдањима Срба у НДХ и сл., па ми је оставио један свој обимни рукопис да га прочитам. Прочитао сам тај рукопис и, кад је он поново дошао, казао му свој суд: да он са таквим списом несме изаћи на јавност, јер је пун нетачности, неозбиљних тврђења и сл. Препоручио сам му да прве одељке (из историје) изостави или скрати, да се окане историских разматрања о Хрватима у прошлости, а да се у сваком случају документује из признатих критичких дела, итд. Али, он није примио моје разлоге, наводећи да он није научник, да је он публициста.

Није прошло отада много времена, а појавила се је штампана књига ‘Хрвати у светлости историске истине’ под псеудонимом ‘Псуњски’. Одмах сам препознао дело и са запрепашћењем констатовао да писац није примио ни један од мојих савета, тако да му књига нема никаквих вредности. Нашао сам чак и то да је један разговор са мном претставио сасвим наопако и мене незгодно апострофирао (стр. 25) и уврстио у ред ‘накриво насађених српских учењака’…

После читања ових речи, јасно је ко је ‘Псуњски’. Међутим, мене је и даље голицало ово сазнање али нисам знао како даље. У тим жељама послужила ме је срећа. Наиме, у јесен 1989. године… упознао сам неке вишедеценијске пријатеље породице Раичевић. Од тих људи дознао сам и за сијасет детаља везаних за судбину блиских рођака Велише Раичевића. Између осталих, и о убиству једног његовог брата од стране комунистичких власти и намамљивању Велише на сахрану како би и њега ликвидирали… Можемо да претпоставимо да су то радили јер им је књига реметила стварање идиличног братства и јединства Срба и Хрвата”.

Ђурић, дакле, тврди да је “после читања” Филиповићевих речи било “јасно ко је Псуњски”, али му се, уз ту тврдњу, може приговорити што се ни словом не осврће на Филиповићеву оцену (дату пред иследницима, на саслушању, у страху за сопствени живот) да књига о Хрватима “нема никакве вредности”, нарочито због тога што Псуњски “није примио ни један од мојих савета”, нити је “документована из признатих критичких дела”. Но, Ђурића је “и даље голицало ово сазнање”, пошто није знао “како даље”. Није знао, наравно, јер је из Филиповићеве изјаве једино могао видети да се Псуњски презивао Раичевић а да му име није поменуто.

Али, зато, “самопризнањем” да га је срећа послужила кад је упознао “неке вишедеценијске пријатеље породице Раичевић”, од којих је “дознао и за сијасет детаља везаних за судбину блиских рођака Велише Раичевића”, Ђурић доводи у сумњу сопствену “истраживачку вештину” или, како би сам рекао – “методологију” и “начин презентације”.

Оно прво,    да је заиста срео “неке вишедеценијске пријатеље породице Раичевић”, потврђује и његова магловита представа “о убиству једног Велишиног брата од стране комунистичких власти и намамљивању Велише на сахрану како би и њега ликвидирали”. Кажем “магловита”, пошто се та Ђурићева представа односи на Велишинога рођеног брата Богића и његову трагичну смрт, највероватније крајем 1946. године. Богић је, наиме, пре рата живео у околини Винковаца, у селу Ретковци, где је радио као обућар. Године 1941. избегао је у Црну Гору, а после рата вратио се у место свога ранијег живљења. Тамо је, према службеној верзији целог догађаја, убијен из освете, пошто је био у групи оних који су препознали славонског “хајдука” Јову Станисављевића Чаругу (1897-1925). Богићево убиство, ноћу, секиром, доводило се, дакле, у директну везу са тим већ старим предратним случајем. Велиша је био на Богићевој сахрани, тамо га нису “ликвидирали”, што ће рећи да на сахрану није био намамљен. Али, петнаестак година касније, кад је већ све био припремио да братове кости пренесе у Васојевиће, у породичну гробницу, Велиша није могао пронаћи Богићев гроб; део ретковачког гробља био је преоран.

Оно друго, сумња у Ђурићеву “истраживачку вештину”, рађа се самим тим што би се разложним морао сматрати напор сваког озбиљног историчара да та нова познанства искористи не би ли допро до (тада живих) чланова Велишине породице. Да их је “пронашао”, одмах би сазнао “како даље” и не би часа часио да своја нова сазнања објави. Ако се 1989. и устезао да напише и објави оно што је сазнао од “пријатеља породице Раичевић”, могао је то изговорити на представљању фототипског издања спорне књиге, крајем септембра 1993. године, на истој оној сеанси на којој је, у његовом присуству, и академик Василије Крестић говорио о Душану Богуновићу као аутору.

Могао је, а није јер није знао. Али зато, када сам исте вечери, приближно два сата по представљању те књиге, телефоном позвао академика Крестића и укратко му изложио своје уверење да је њен аутор Велиша Раичевић, он ми је само могао рећи да први пут чује то име – да га је др Ђурић тамо изговорио, не би се могло десити да га заборави за тако кратко време.

Уистину, у тренутку када је књига представљана, др Вељко Ђурић Мишина морао је знати да се псеудонимом “Псуњски” користио геoметар и новинар Велиша Раичевић из Винковаца. Те је податке, између осталих, чуо од мене, ни сто дана раније, средином јуна 1993. године.

Наиме, свратио сам у књижару “Никола Пашић”, у Београду, да са госпођом Љиљаном Танић, власницом те књижаре, разменим коју реч, не само о начину на који се појавило фототипско издање “Хрвата у светлости историске истине”, а неки минут касније, у књижари се обрео др Ђурић; знали смо се од раније. Пошто је и он био умешан у објављивање спорне књиге (и првог издања које ће представљати кроз стотинак дана, али и онога које се припремало), тражио сам од њега да се то ново издање појави под именом Велише Раичевића.

Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или заиста није знао ко је Псуњски, или због нечега десетог, тек – он је одбио било какву могућност да прихвати оно што сам од њега тражио. Те није сигурно, све је то нагађање, било би ризично да се    у том тренутку искористи Раичевићево име а да се касније појави неко друго…

На томе смо се и растали, ја незадовољан његовом недореченошћу а он у стварном незнању о ауторству “Хрвата у светлости историске истине”.

Са друге стране, ако је тачно да је Вељко Ђурић знао (или барем наслућивао) ко је Псуњски, мора се поставити питање са каквим је побудама он учествовао (а учествовао је!) у неовлашћеном, дивљем, пиратском издању Раичевићеве књиге “Хрвати у светлости историске истине”, под псеудонимом, без Раичевићевог имена на њој. Као историчар, човек коме би историјска истина требало да буде на првом месту, Ђурић је морао спречити Момчила Ђерковића, његову издавачку кућу “Ново дело” и остале саиздаваче да књигу Велише Раичевића Псуњског објаве немушто, без ауторовог имена, са јединим циљем да избегну обавезе из ауторских права и из свега извуку личну корист. Ђурић је пропустио да то учини преузимајући на себе све моралне последице тога по свему неморалног чина. (Овде се нећемо упуштати у мотиве Издавач-ко-књижарског предузећа “Никола Пашић” из Београда да 1994. године исту књигу изда још једном, и овога пута фототипски, опет не помињући Раичевићево име; и тамо се добро знало ко је Псуњски, будући да сам једну копију свог рукописа предатог “Раду Музеја Војводине” показао госпођи Љиљани Танић, истој оној која је за своју фирму потписала друго недозвољено издање “Хрвата у светлости историске истине”).

После свега што се дешавало са Велишином књигом, као и после појаве текста “О ауторству књиге Хрвати у светлости историске истине”, Рад Музеја Војводине, број 36/1994, стране 159-171 (А4), у Музеј Војводине стигло је Ђурићево писмо, наведено овде скоро у целости, којим је, мада признаје “да је “Петровић разрешио енигму” али да може “критиковати методологију и истраживање, начин презентације и изворе”, покушао да “засени простоту” и своје име “угради у откриће”.

На крају, опет зарад историјске истине, овде се објављују неки подаци који су, на самом почетку 1994. године, на изричито тражење Велишине жене и Велишине кћери (због тога што су и тада живеле у страху од могуће усташке освете), измењени приликом “ауторизовања” појединих њихових изјава унесених у текст писан за “Рад Музеја Војводине”:

1. Велишиној жени дато је име Дарја, девојачког презимена Шитић (у породици су је, у шали, звали “Шитићка”). Она је Марија Шите (1908-2000), по рођењу Маџарица, удајом прешла у православље, “у души права Српкиња”, како је себе описала;

2. Велишиној кћери дато је име Новка (по ђеду Новаку). Она је Драгиња (1928-2002), краће време са презименом Јерковић, разведена, без деце;

3. Породичну кућу Велиша није градио у западном Поморављу већ у Београду, на Бањици.

Барем толико дугујем успомени на Велишу Раичевића Псуњског, његову жену Марију и кћер Драгињу.

Да не помињем сајтовске уреднике који се Псуњским, Велишом Раичевићем и “Хрватима у светлости историске истине” баве не помињући изворе из којих “позајмљују” своја “открића” – тачна, недоречена или погрешно препричана…

Илија Петровић / Васељенска