Москва разуме Београд: Србија није увела санкције нити прекинула везе са Русијом

У делу руске јавности после посете украјинског председника Володимира Зеленског Београду појавили су се оштри тонови према Србији, али је утицајни московски „Комерсант“ понудио сасвим другачије читање српске позиције. Оно које у средиште ставља географију, однос снага у Европи, огроман притисак Брисела и чињеницу да Београд, упркос свему, није прекинуо традиционалне везе са Москвом.

У ауторском коментару „Српске страсти“, објављеном на „Комерсант ФМ“, политички аналитичар Максим Јусин упозорава да би Москва погрешила уколико би потезе Београда посматрала искључиво кроз емоције и максималистичка очекивања. Његова основна порука је да се од Србије не може тражити да се понаша као држава која се налази хиљадама километара од Европске уније и НАТО-а, када је она практично окружена земљама тог политичког и војног блока.

Повод за текст биле су реакције које су се у Русији појавиле после Зеленског у Београду и изјаве председника Александра Вучића о поштовању територијалног интегритета Украјине. Јусин примећује да је део руских телевизијских и телеграм коментатора отишао толико далеко да је говорио о издаји, па чак и о могућности да Москва, као својеврсну одмазду, призна једнострано проглашену независност Косова. Управо такву логику „Комерсантов“ коментатор сматра политички кратковидом и заснованом на двоструким аршинима.
Јусин подсећа да нове руске границе, настале после почетка рата у Украјини, нису признале ни државе које Москва сматра најближим партнерима, као и да су се лидери више земаља које одржавају блиске односе са Русијом састајали са Зеленским. Из тог угла, тврди он, тешко је објаснити зашто би оно што се толерише другим партнерима Русије управо Србији било уписано као политички преступ.

Посебно је важна оцена да Вучић током посете Зеленског није упутио ниједан напад на Русију. „Комерсант“ истовремено подсећа на чињенице које су у делу полемике у Москви остале у другом плану: председник Србије је после почетка сукоба у Украјини отпутовао у Москву на обележавање 9. маја, упркос противљењу европских лидера и проблемима са затварањем ваздушног простора, док је Србија остала међу малобројним европским државама које нису увеле санкције Русији.

И ту се долази до суштине руског текста – до покушаја да се српска спољна политика посматра из Београда, а не из Москве.

Србија је копнена држава окружена чланицама ЕУ и НАТО-а и њена привреда је дубоко везана за европско окружење. У случају отвореног политичког и економског сукоба са Бриселом, упозорава Јусин, последице по Србију биле би брзе и озбиљне. Зато сваки политички лидер у Београду, без обзира на лични однос према Русији и Русима, мора да води рачуна о реалном односу снага на европском континенту.

Другим речима, од Србије се не може очекивати понашање велике силе која себи може да дозволи потпуну конфронтацију са сопственим окружењем.

Та оцена посебно добија на тежини када долази из Москве. Уместо захтева да Србија доказује пријатељство са Русијом потезима који би могли да угрозе њене виталне државне и економске интересе, „Комерсантов“ аутор позива руску јавност да разуме границе онога што Београд у садашњим околностима реално може да учини.

Један од најконкретнијих аргумената јесте ваздушни саобраћај. Док је простор између Русије и великог дела Европе затворен или озбиљно ограничен, „Ер Србија“ наставља да лети за Москву, због чега је Београд остао једна од ретких ваздушних веза Русије са европским континентом. За руског аутора то, заједно са одбијањем Србије да уведе санкције Москви, није симболичан већ врло опипљив доказ политике којом Београд покушава да сачува старе односе у изузетно неповољним околностима.

„Комерсант“ зато суштински одбацује идеју да се српско-руски односи мере искључиво тиме да ли се Београд у свакој тачки спољне политике поклапа са Москвом.

Политика је, указује Јусин, заснована на интересима и реалности, а не на уверењу да су било који савези вечни и недодирљиви. Управо зато руска страна, према његовој оцени, треба да покуша да ствари сагледа српским очима. А из те перспективе постаје јасније колико је простор за маневр Београда сужен и колико је значајно то што Србија, под притиском европских институција, ипак није пресекла односе са Москвом.

У том контексту и Вучићева политика балансирања добија другачије тумачење. Београд истовремено чува своју позицију о територијалном интегритету држава, што је непосредно повезано и са српским државним интересом на Косову и Метохији, али не прихвата захтеве да због тога прекине традиционалне везе са Русијом. Управо ту сложеност, која се у дневнополитичким расправама често своди на једноставна питања „за“ или „против“ Москве, руски аутор настоји да објасни својој публици.

Значајна је и његова опомена онима који Србији из Русије олако приписују издају. Таква реторика, сматра он, може да произведе управо супротан резултат – да изазове реакцију у Србији и постепено угрози и оно што је од блиских односа две земље сачувано у годинама највећег европског сукоба после Другог светског рата.

Јусин зато сматра неодговорним да се као непријатељ означава једна од ретких европских земаља у којој и даље постоје изражене симпатије према Русима и разумевање за руску позицију. Као готово сликовит доказ наводи и српске навијаче који на утакмице европских такмичења, упркос забранама, уносе руске заставе.

Тако је једна од занимљивијих анализа последњих односа Београда, Москве и Кијева стигла управо из Русије: Србија се не процењује према томе шта још није учинила за Москву, већ према ономе што је, у околностима у којима се налази, успела да не учини против Русије.

Није увела санкције. Није прекинула политичке везе. Није затворила ваздушну линију. Није прихватила да се вековни односи са Русијом жртвују због захтева који долазе из Брисела.

И управо у томе лежи главна порука текста „Комерсанта“, да пријатељство са Србијом не чува се тако што ће се од Београда тражити немогуће, већ тако што ће се разумети позиција земље која покушава да сачува своје државне интересе између далеко моћнијих центара силе.

У Москви, бар судећи по овом утицајном гласу руске јавности, има оних који су ту српску позицију веома добро разумели, преноси Политика.

ИН4С