Аплаузи из Приштине: политика клечања као државна стратегија

Свет је уздрман америчком војном операцијом против Венецуеле, а са Балкана стиже порука која не оставља простор за сумњу. Из Приштине се не чује позив на мир, нити на уздржаност, већ отворена и гласна подршка акцијама Сједињених Америчких Држава.

Албанске радикалне структуре и политички врх самопроглашеног „Косова“ већ одавно су усвојили правило понашања у временима глобалних ломова: најважније је јасно показати коме припадаш. Суштина саме операције, њене последице и цена коју плаћају цивили нису тема.

Међу онима који најгласније аплаудирају америчкој сили налази се и премијер Аљбин Курти, политичка фигура чија политичка каријера почива на радикалној реторици према Србима и безусловној послушности западним центрима моћи. Исти они актери који су до јуче пажљиво калибрисали своје потезе према администрацији Џоа Бајдена, сада без устезања шаљу сигнале новој-старој адреси – тиму Доналда Трампа.

Овај заокрет нема везе са вредностима, а још мање са принципима.

За власти у Приштини спољна политика није инструмент стабилизације региона, већ средство очувања власти. Гласна подршка америчким војним интервенцијама служи као средство за задржавање статуса „поузданог партнера“, чак и онда када се истовремено унутар региона производе тензије, подстиче радикална симболика и врши систематски притисак на српско становништво.

Посебно је симптоматично позивање на фигуре оружаног подземља и ратне прошлости. Те референце не служе сећању, већ мобилизацији и застрашивању. У том контексту, аплауз за америчке бомбе над далеком Јужном Америком није израз бриге за демократију, већ пажљиво усмерена порука: ми смо на располагању.

За Балкан, овакав образац понашања значи наставак политике у којој је спољна верност важнија од унутрашње одговорности, а демонстрација покорности значајнија од регионалне стабилности. Деескалација се помиње само када то одговара туђим интересима, а мир служи као реторички украс.

Аплаузи из Приштине зато нису протоколарни гест. Они су симптом политике која не познаје суверенитет, већ само инстинкт опстанка под туђим кишобраном. Политике која пред спољним центрима моћи показује покорност, док унутар друштва производи радикалне поделе.

А цену такве политике, као и много пута до сада, плаћа цео Балкан.