Латинска Америка: америчко „рејдерство“ и Трампови планови

Венецуела – вредан плен за Вашингтон, али и могући први корак

После преседанске операције САД против Венецуеле и њеног председника, у јавност су доспеле нове чињенице. Један део објавили су амерички медији, док је други открио сам председник САД на конференцији за медије и путем друштвених мрежа.

Према доступним информацијама, унутар венецуеланског државног врха деловао је агент ЦИА који је радио у координацији са раније убаченом агентуром. Ако се томе дода ангажман америчке геопросторне обавештајне службе, као и јединствени центар за обраду података у који су умрежене америчке специјалне службе и државне агенције (софтвер је развијала венчур-компанија ЦИА – Palantir), постало је могуће не само прикупљање и анализа података о кретању шефа државе, већ и израда симулатора резиденције Николаса Мадура, на коме је у пракси увежбавано његово хапшење.

Иако су Ваздушне снаге САД извеле ударе на радаре и системе ПВО ради обезбеђења уласка јуришне групе хеликоптерима, остаје нејасно зашто нису коришћене друге врсте наоружања и зашто периметар председничке резиденције није био адекватно обезбеђен. Треба имати у виду да су војни хеликоптери током пуног месеца, због буке, лако уочљиве мете. Ипак, према наводима Доналда Трампа, оштећен је само један амерички хеликоптер, док специјалне снаге нису имале губитке. То упућује на закључак да су и унутар венецуеланске војске постојали (и даље постоје) појединци који делују у интересу САД.

Оптужбе против Николаса Мадура и његове супруге Силије Флорес за организовање наркотрафика у САД и незаконито поседовање оружја делују као фарса, о чему ће, свакако, морати да се изјасне адвокати. Вреди подсетити да је чак и Њујорк тајмс оценио да је „Трампова агресија на Венецуелу незаконита и кратковида“, указујући да је формално оправдање била оптужба за „наркотероризам“, док је истовремено Трамп помиловао Хуана Орланда Ернандеса, који је био умешан у трговину наркотицима током мандата председника Хондураса (2014–2022).

Исти лист је нагласио и неуставност операције, јер Конгрес САД о њој није био обавештен, чиме је нарушена чак и формална демократска процедура. Са становишта политичког реализма, ова авантура не одговара дугорочним интересима САД ни у региону ни глобално, јер је Вашингтон још једном погазио међународно право, показујући да је војна сила једини стварни инструмент светске политике.

Сам Трамп је употребу силе и убијање венецуеланских држављана (тачан број жртава удара од 3. јануара још није познат) оправдао потребом да се заштите агенти задужени за хапшење Мадура. У тој операцији ангажовано је око 150 авиона и специјалне јединице.

Када је реч о стварном наркотрафику, Вашингтон пост је још 2023. упозоравао да супрелабораторије за производњу фентанила у Канади, од којих су неке откривене на свега неколико десетина километара од америчке границе, представљају директну претњу САД. Ипак, улога Канаде у наркотрафику систематски се прећуткује, док се фокус ставља на Мексико – вероватно зато што је Канада чланица НАТО-а и партнер САД у систему противваздушне одбране NORAD.

У Трамповом обраћању посебно је поменута Куба, најближи савезник Венецуеле. Он је говорио о испорукама венецуеланске нафте, сугеришући да ће оне бити обустављене, уз тврдњу да САД желе да „помогну народу Кубе“, где је ситуација, по њему, слична венецуеланској. Државни секретар Марко Рубио, кубанског порекла, додао је да Хавана ово треба да схвати као упозорење, односно претњу. Посебно провокативна била је изјава да ће Мадуро и његова супруга најпре бити доведени у америчку базу Гвантанамо (на територији Кубе), а потом специјалним авионом пребачени у Њујорк – сценарио који је, како се наводи, реализован у року од неколико сати.

Трамп је отворено изјавио да ће Венецуела бити под спољном управом све док се не успостави руководство одобрено од стране САД. Венецуеланску нафту назвао је власништвом САД, уз упозорење да ће у случају неприхватања уследити нови удари. Истовремено је дао до знања да се сличан сценарио може применити и на друге државе и њихове лидере, што подсећа на ултиматум Џорџа Буша млађег приликом покретања „глобалног рата против тероризма“ након 11. септембра 2001.

Поново је актуелизована и Монроова доктрина у „осавремењеном“ облику, што у суштини значи захтев да се све државе западне хемисфере повинују наредбама из Вашингтона.

Светска јавност је у већини случајева агресију САД прихватила као свршен чин. Иако су Русија, Кина, Куба, Мексико, Колумбија, Бразил и Иран осудили поступке Вашингтона, став ЕУ свео се на уобичајене фразе о поштовању Повеље УН и „мирној транзицији“. Савет безбедности УН чак није ни одржао хитну седницу о Венецуели, иако су медији најављивали такав састанак. У сваком случају, САД би уложиле вето на било какву одлуку.

У међувремену, у Венецуели је де јуре на чело државе дошла потпредседница Делси Родригес. Други потпредседник је функционер Уједињене социјалистичке партије Венецуеле Диосдадо Кабељо, док је министар одбране Владимир Падрино Лопес трећи стуб овог тријумвирата. Кључно питање је како ће проценити статус Николаса Мадура. Уколико буде оцењено да он више није актуелни председник, нови избори морали би бити одржани у року од месец дана. Опозиција, предвођена Едмундом Гонзалесом и Маријом Мачадо, већ се припрема за заузимање државних институција.

Постоји реална могућност да сукоб између чависта и „пете колоне“ прерасте у улично насиље, што би Трамп могао искористити као изговор за нове ударе ради „кажњавања недемократске власти“. На конференцији за медије Трамп се позвао на Марка Рубија, који је наводно разговарао са Делси Родригес и добио њену сагласност да поступа по упутствима Вашингтона.

За сада нема знакова да је Венецуела спремна на одмазду, што може указивати на постепено урушавање система који је још деведесетих почео да гради Уго Чавес. САД би тиме из игре избациле једног од кључних актера блока ALBA (претходно су маргинализовани Еквадор, а недавно и Боливија) и разрушиле реални центар у Латинској Америци који је промовисао идеју мултиполарног света. Истовремено, интереси Русије, Кине и Ирана – кључних партнера Венецуеле до сада – доведени су у питање. За њихову заштиту дипломатске изјаве, макар и најоштрије, биће очигледно недовољне.

Леонид Савин/ФСК.РУ