Ко је и када продао најпознатије српске брендове? Књаз Милош, Плазма и Имлек продати од стране блокадери до 2006.
Две деценије након приватизација које су темељно промениле српску прехрамбену индустрију, у јавности се упорно појављује наратив да су најпознатији домаћи брендови „продати Сорошу пре две године“.
Та прича звучи једноставно, емоционално и политички употребљиво, али је апсолутно нетачна. Истина је много документована и временски јасно лоцирана, а њени корени воде у период након петооктобарских промена 2000. године, у време када су демократске власти спроводиле масовне приватизације, често без јавне расправе и било какве стратегије.
У том периоду, држава је систематски излазила из власништва над прехрамбеним и пољопривредним гигантима, који су деценијама били симболи домаће производње. Процес је започет почетком двехиљадитих и вођен је логиком да ће „страшни државни систем“ бити замењен ефикасним приватним капиталом. Тако је Књаз Милош већ 2004. године продат и ушао у систем Coca-Cola HBC Србија, у време када је на власти била Демократска странка, а приватизације су представљане као цивилизацијски искорак. Та продаја није била ни тајна, ни скривена, већ званично спроведена и објављена, уз уверења да ће „стратешки партнер“ донети инвестиције и стабилност.
Сличан пут имала је и Плазма, односно фабрика Бамби. Након деценија друштвеног власништва, Бамби је 2006. године ушао у приватизацију и прешао у руке инвестиционог фонда Mid Europa Partners. Реч је о класичном приватном капиталу, чији циљ није дугорочно управљање производњом, већ реструктурирање и каснија продаја. Управо то се и догодило, јер је 2019. године Бамби, заједно са Плазмом, продат Coca-Cola HBC групи. Дакле, не пре „две године“, не тајно, не преко ноћи, већ након више од деценије власништва фонда и скоро петнаест година након почетне приватизације.
Иста матрица примењена је и у млечној индустрији. Имлек, произвођач бренда „Моја кравица“, након изласка из државног власништва, почетком двехиљадитих прелази у систем Делта холдинг, а затим у руке Salford инвестиционог фонда. Та фаза трајала је више од десет година и била је праћена бројним контроверзама, али не и скривеним власништвом. Коначно, 2015. године, Имлек је ид стране Делта холдинга продат француској групи Lactalis, што значи да је та продаја стара готово деценију, а не неколико година, како се данас често тврди.
Упркос томе, у јавном простору се упорно рециклира теза да су ови брендови „скоро продати Сорошу“ те је услед тога дошли до пада производње и откупа с3пских сточарских производа, попут млека.
Проблем са том тврдњом није само у томе што је политички мотивисана, већ што је и чињенично неодржива. Џорџ Сорош никада није био власник ни Књаза Милоша, ни Плазме, ни Имлека. Нити постоје власнички папири, нити трансакције, нити било какав траг који би такву тврдњу поткрепио.
Много је лакше створити утисак да је нешто урађено „јуче“ и приписати то једном симболичком имену, него подсетити да су одлуке донете у време демократских влада, у процесима који су тада слављени као успех. Тај наратив служи да замагли континуитет и да јавност изгуби осећај за време, чињенице и стварне актере.
Све остало је накнадна конструкција, корисна за дневну политику, али бескорисна за разумевање стварности.
Софија Марић / Васељенска
