Кравица, крвави Божић 1993: Незаборављене ране, неправде и губици

Муслиманске снаге из Сребренице у нападу на Кравицу убиле су 49 мештана, раниле 86 и оставиле око 1.000 становника без домова. За те злочине још нико није одговарао.

Напад на Кравицу 7. јануара 1993. остаје један од најболнијих догађаја у историји овог подручја, када је 49-ро цивила изгубило живот на дан кад је православни народ чекао да осване Божићно јутро. Био је то наставак етничког чишћења Срба у средњем Подрињу, слажу се представници организација српских жртава из бирочког краја.

Оно је почело хируршки прецизно 1992, уништавањем српских села и имовине – прорачунато, ефикасно и крајње немилосрдно.

„Злочин у Кравици је био добро планиран и дио је системског напада на српске положаје”, рекао је Бранимир Којић, председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице. Он је подсетио да је дза само месец дана у нападима на Бјеловац, Кравицу и Скелане убијено 186 Срба.

Напади из Сребренице и суседних подручја нису престајали ни 1993, пошто је на православни Божић упад хорди Насера Орића у Кравицу однео 49 живота, а више од 1.000 становника оставио без крова над главом. Како се догађало и целе 1992, с Орићевим трупама у напад је пошло више џихадистичких јединица са зворничког, власеничког и братуначког подручја.

Укупно пар стотина бранилаца, мештана српског села Кравица, није могло задржати напад више хиљада острашћених убица.

За њима су ишле жене које су пљачкале покретну имовину и одводиле стоку. Затим је уништавана сва преостала имовина. Према сведочењу самих очевидаца муслимана, Кравица пљачкана и горела 15 дана након Божића, све до напада на Скелане 16. јануара 1993.

То је био уобичајен след догађаја и у другим местима која су страдала у муслиманским нападима.

Сведоци масакра описују бруталност напада: заробљене мештане мучили су и убијали, ни деца нису била поштеђена, а село је опљачкано и запаљено. Многи преживели изгубили су чланове породице, укључујући и децу.

„Међу страдалима тог дана били су и моји синови Ратко и Ђорђе, као и бројна друга деца и старији људи. Све што смо имали уништено је, а преживели смо само захваљујући храбрости и пробијању кроз снег према Дрини“, рекао је Драгомир Миладиновић, мештанин Кравице.

Радојка Филиповић из Организације породица погинулих и несталих лица додаје:

„Божић Мару, непокретну старицу (84 године), злостављали су, а потом у кући у Мратинцима запалили. Запалили су брачни пар Ивана и Миленку. Погинула су два брата Николића, два брата Миладиновића, два брата Богичевића, два брата Остојића. Богичевић Новица имао је само 15 година.“

Међу жртвама тог Божића били су у њена непокретна бака, Крстина Ерић (79) и њен супруг Негослав, који није хтео да је напусти (81), као и деца – петогодишњи Владимир Гајић, седмогодишња Биљана Николић, и дванаестогодишњаци Микајло Павловић и Зорица Божић.

Оне који су одведени у заробљеништво очекивала је горка и ужасавајућа судбина. Седморо Срба тог дана је нестало, од којих петоро још увек није пронађено. Међу њима су две жене, а 101 дете тог дана је изгубило једног или оба родитеља.

Због бруталности и обима злочина, а може се рећи и незаинтересованости босанско-херцеговачког правосуђа, многи случајеви још увек нису процесуирани, а преживели и данас обележавају страдање у сећању на своје најмилије.

Напади и масакри извршавани су најчешће на велике православне празнике, попут Божића, Видовдана и Петровдана, а заробљене су подвргавали мучењима и бруталном иживљавању, сведочили су преживели мештани.

У нападу је, осим кућа и имовине мештана, опљачкана, поругана и спаљена и кравичка црква – храм Светих апостола Петра и Павла. Она је као парохијски храм служила мештанима Кравице, Реповца, Хранче, Јежестице, Полома и више околних заселака.

Дивљања и скрнављења нису били поштеђени чак ни гробови Срба из Кравице и околних села. Орићеве хорде су их масовно раскопавале, пљачкале, унакажавале тела покојника и остављале их на милост и немилост како атмосферским приликама, тако и зверима, рекла је Радојка Филиповић.

Осим Кравице, страдала су и околна села и засеоци, а број погинулих Срба у средњем Подрињу током рата процењује се на више од 3.200, од којих су више од половине – цивили.

Од почетка рата, априла 1992, па све до половине 1995, муслиманске снаге из Сребренице стално су упадале у српска села око Кравице, Братунца, Милића, Скелана и Зворника. Убијали су редом, пљачкали и палили српску имовину коју нису могли присвојити.

Заробљеници су мучени, масакрирани, одсецане су им главе и истицане јавно у Сребреници. Забележено је чак и да је Србин Ненад Ранкић печен на ражњу.

Анђелку Млађеновићу из Јежештице одсекли су главу пред мајком Савком, која је гледала како јој кољу синове, а затим су заклали и њу – с још неколико цивила који су били сведоци злочина. Анђелкову главу везали су за ауто и одвезли у Сребреницу, затим су је шутирали по Сребреници као лопту. Деци су говорили да виде „како изгледа ћетнићка глава“.

О томе постоје и фотографије, а о томе је посведочио Драгомир Миладиновић, чија су два сина погинула тог дана.

Такво дивљаштво наставило се и после проглашења заштићене зоне УН у априлу 1993.

На почетку рата, у Сребреници је остало око 50-ро Срба, од којих је преживела само једна сенилна старица. Друга старица, Иванка Мирковић, нађена је заклана на кућном прагу у јулу 1995, кад је Сребреница пала. Живела је поред полицијске станице, која је тад служила као логор за Србе.

Да ли би и она преживела да је била сенилна, питање је на које нећемо добити одговор. Оно што сигурно знамо је да је све време рата слушала крике злостављаних Срба и видела њихове муке, као и да су је зликовци заклали кад су кренули да беже.

Подсетимо, „јуначина“ Насер Орић је оставио неколико хиљада својих људи и побегао из Сребренице хеликоптером пре него што је Војска Српске пробила одбрану.

Дужи притвор него казна – „правда“ Хашког суда и правосуђа БиХ

Нажалост, утисак који не нестаје је да се и Хашки трибунал и органи правосуђа ФБиХ који су се бавили или треба да се баве ратним злочинима из грађанског рата 1992-1995, једнако презриво односе према српским жртвама и боли.

Подсетимо само да су у Хашком трибуналу Срби добили више од 1000 година казни збирно, без обзира на оптужбе, квалитет и убедљивост доказа (о непристрасности неких од судија и да не говоримо), док за злочине против Срба, од Хрватске до Космета, није осуђен готово нико. Тачније, могу се избројати на прсте једне руке. Ни о њиховим „казнама“ нећемо много, јер заиста нема се шта рећи.

Подсетићемо и на то да је Насеру Орићу главном, али не и једином злочиначком уму на подручју Бирча, казна за злочине за које је „одговарао“ трајала краће него притвор за време суђења. После завршетка судског процеса, изашао је без иједног дана иза решетака.

Шта су радиле џихадистичке хорде у Бирчу?

Јединице Насера Орића од самог почетка рата етнички су чистиле српска насеља – протерујући и убијајући српско становништво из Сребренице и околних села: Студенац, Гостиљ, Пећишта, Дугo Поље, Ковачица, Гнионе, Осредак и Виогор. Истовремено су успостављени и логори за Србе. Један од њих је тзв. „пилићарник“ у Горњим Поточарима, у који су затворени сви мештани српског села Чумавићи. У Сребреници је било неколико логора за Србе, полицијска станица само је један од њих.

Након уништавања српских села у непосредној близини Сребренице, уследили су напади на удаљенија села у сребреничкој и братуначкој општини. То су били Ратковићи, Карно, Крњићи, Брежани, Магашићи, Загони, Залазје, Сасе, Биљача, Факовићи, Бјеловац, Сикирић и Подравање.

Талас насиља кулминирао је упадом и масакром у Кравици 7. јануара 1993, као и нападом на Скелане девет дана касније. У та два места убијено је укупно 114 Срба, од којих је око 70% било цивилно становништво.

Међутим, ни након што је Сребреница проглашена заштићеном зоном УН-а, она није демилитаризована. Напади из те енклаве на српска села су настављени. Догађало се да артиљеријом гађају чак и територију Србије, као и цивиле у бекству преко моста ка Србији (мост у Скеланима).

Осим три насеља уз саму Дрину, уништена су сва српска села на подручју Сребренице, као и велики број насеља у братуначкој и милићкој општини. Укупно, то је више од стотину села. Према доступним подацима, јединице Насера Орића су у тим нападима убиле више од 3.200 Срба, већином цивила.

Напади и масакри су, по правилу, извођени на велике православне празнике, међу којима су Божић, Петровдан, Ђурђевдан и Видовдан.

Злочини су чињени без изузетака: нису штеђени ни болесни и непокретни, ни жене, деца и старци, а заробљени Срби су умирали након тешких мучења и тортура. Живих сведока често није било, што је, према сведочењима оних који су ипак успели да преживе, био случај и у Кравици.

Два дана након напада, у Кравици пронађено је и сахрањено седам масакрираних тела, док су тек после два и по месеца сахрањена још 42 тела, која су у међувремену пронађена унакажена.

Злочинци који глуме жртве и живе пуним плућима

У нападу сребреничких џихадиста на Кравицу, према сведочењима преживелих мештана, учествовао је и велики број муслимана који сад на том подручју живе као повратници.

„Неки од њих, Насер Орић, Смајо Манџић, Вехид Дедић, Суљо Чакановић, Риад Салиховић тријумфално су позирали и жељели да покажу свијету да убијање Срба на највећи православни празник није кажњиво. Знамо да је Кемал Мехмедовић главосјеча из сребреничког села Пале безбједан у Аустрији, што јасно говори о томе да починиоце злочина у Кравици и Подрињу чува цијели свијет“, рекао је Бранимир Којић, председник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

Ни после 33 године од страдања Срба у Кравици и другим селима средњег Подриња, нико није одговарао за ова убиства и злочине. Кажњена су само двојица, који су осуђени за три појединачна случаја убиства у братуначкој општини.

Многи учесници злочина над Србима данас се издају за „преживјеле жртве геноцида”, док се истовремено јавно хвале учешћем у нападу на Кравицу, истиче Којић.

Посебно је истакао случај Вехида Дедића, који је данас одборник у Скупштини општине Братунац, а који је, како је навео, пред камером говорио да је као припадник одреда „Ел муџахедин” учествовао у нападу на Кравицу. Дедић је, сведочи Којић говорио и да је „Кравица узета срцем”, уз тврдњу да је био спреман „убити свакога ко је носио српско име па макар и дијете од два килограма”.

Према сведочењима преживелих и историјским изворима, божићни напад на Кравицу представља наставак усташког злочина почињеног на Видовдан 1944. Тада су усташе из околних села у подруму једне куће у селу Зонићи, засеоку Кравице, живи запаљени српски углавном мушкарци. Ту је погинуло 38-ро мештана српске националности. Међу њима је била и једногодишња Јефта, као и Павле и Василије Павловић, стари 64 године.

И то је само један детаљ масовних покоља које су усташе починиле у Другом светском рату.

Етничко чишћење Срба и „правосуђе“ БиХ

Представници Срба и њихових организација слажу се у ставовима према (не)поступању правосудних органа БиХ.

Филиповићева је рекла да предмет Кравица није угледао светлост дана, нити подизање иједне оптужнице, иако постоје живи сведоци покоља и они Срби који су лично слушали учеснике масакра у Кравици како се јавно хвале шта су радили Србима о Божићу 1993.

„То је срамота. Чак и носиоци тих злочина слободно се крећу, доживљавају их као хероје и то шаље лошу поруку и разлоге да није могуће живјети у БиХ и да не може доћи до суживота“, нагласио је Томић. Он је рекао да треба тражити одговорност тужилаца који опструишу процесе и не раде свој посао.

Радојка Филиповић нагласила је да правосуђе не ради свој посао, што је само по себи још један злочин против Срба, само у миру. Институт за тражење несталих БиХ исто тако не ради, јер прикривају злочине почињене на тим просторима.

„О злочинима над Србима, не само у Кравици, говорићемо сваки дан у години… „Током цијелог 20. вијека постојала је геноцидна намјера да Срби нестану са ових простора. Сама чињеница да је Кравица нападнута на највећи православни празник Божић говори у прилог томе“, изјавила је Радојка Филиповић.

Оцењујући однос институција према злочинима муслимана над Србима, Бранимир Којић је истакао да је Кравица, која је симбол српства и храбрости из рата – „школски пример нерада правосуђа и забијања главе у песак свих оних који би требало да суде и пресуђују“.

Он је нагласио да српске жртве до данас нису равноправно третиране, већ су сведене на жртве другог реда.

Којић је поручио да неће прихватити подвале и лицемерје које намећу поједини судови и наметнути закони. Он сматра да злочин почињен у Кравици мора бити уврштен у уџбенике, како би се, како је истакао, у будућности спречило страдање Срба.

„Док год мој отац, као и сви убијени из Подриња, не буду равноправно третирани и док све породице српских жртава не дочекају правду, овде неће бити мира нити ће се моћи истински ићи напред“, рекао је Којић.

savezpn.rs