Ако САД изврше притисак — Кина узвраћа: Ху Сиђин о стратегији отпора у Венецуели и око Тајвана

Бивши главни уредник кинеског листа Global Times Ху Сиђин изнео је низ ставова о томе како би Кина требало да одговори на појачани притисак Сједињених Америчких Држава, пре свега у контексту дешавања око Венецуеле, али и шире геополитичке конфронтације са Вашингтоном.

Према његовој оцени, Пекинг више не би смео да оставља без одговора потезе САД у „трећим земљама“. Ако Вашингтон наноси штету кинеским интересима, Кина, како наводи, мора да реагује чврсто и одлучно, јер би у супротном притисак само наставио да расте. Он повлачи паралелу са трговинским ратом и царинама из претходних година, истичући да би попуштање тада довело до још тежих последица.

Тајван као најосетљивија тачка САД

Ху Сиђин сматра да Тајван представља једну од најрањивијих тачака америчке стратегије. Иако САД и даље доминирају отвореним океанима, Кина, према његовим речима, има изразиту предност у приобалним водама, а управо је Тајван простор где се кинески и амерички интереси директно сударају.

Он предлаже да Пекинг почне активније да користи тајванско питање као полугу притиска на САД, претварајући га из „терета“ у стратешки адут у надметању са Вашингтоном.

Мере које Ху Сиђин помиње

Међу корацима које наводи као могуће, издвајају се:

сталне патроле кинеске обалске страже око острва Тајван,

прелети војних авиона изнад главног острва,

коришћење „ванредних инцидената“ као облика упозорења тајванским властима,

у крајњем случају — снажни удари по војним базама на Тајвану уколико би дошло до оружаног отпора, што би фактички значило блокаду острва.

Полупроводници као средство притиска

Посебну пажњу Ху Сиђин посвећује тајванској индустрији полупроводника. Он сматра да би Кина требало да почне да утиче на овај сектор, јер је Тајван кључна карика у светском ланцу снабдевања чиповима, а компанија TSMC главни произвођач за бројне америчке технолошке гиганте.

Према његовом ставу, приступ САД тајванским полупроводницима требало би условити поштовањем кинеских интереса у другим регионима, слично као што је Пекинг раније користио контролу над ретким земним металима као инструмент притиска.

Крајњи циљ — промена курса Тајвана

Ху Сиђин наглашава да главни циљ није рат, већ приморавање тајванских власти да коренито промене своју безбедносну и геополитичку оријентацију. Он тврди да Кина већ сада има надмоћну војну снагу у Тајванском мореузу и Јужном кинеском мору, али да је уздржавање од силе до сада било гест добре воље.

Ипак, уколико Тајван одбије да промени курс, Ху сматра да Пекинг мора бити спреман да га на то натера силом.

„Чврсто обуздавање, а не рат“

Аутор наглашава да не позива на покретање великог рата, већ на политику оштрог обуздавања. Полазна основа, по њему, јесте уверење да ни Тајван ни САД не би први започели директан сукоб због кинеске војне моћи и нуклеарног потенцијала.

Кључна порука коју изводи гласи: ако САД „не дозволе Кини да живи мирно, онда нико неће живети мирно“.

В.Т./Васељенска