Наташи Кандић засметала честитка Дана Републике Српске: раскол међу блокадерима оголио идеолошке границе „грађанског протеста“
Наташа Кандић, дугогодишњи симбол тзв. „друге Србије“, поново је показала да њена подршка студентским блокадама није ни безусловна ни принципијелна, већ строго идеолошки условљена. Овога пута, засметало јој је то што су студенти окупљени око иницијативе „Филозофи у блокади“ јавно честитали Дан Републике Српске.
У краткој, али политички врло јасној објави, Кандић је поручила да су „филозофи у блокади као да су били на божићном слављу у Информеру“, чиме је директно поручила да је сваки позитиван однос према Републици Српској неприхватљив.
Слобода протеста, али не и слобода мишљења о српским питањима
Наташа Кандић годинама отворено подржава блокаде, протесте и притиске на институције Србије. Међутим, овај случај је показао да та подршка има јасну црвену линију – Републику Српску. Чим су студенти изашли из строго задатог идеолошког оквира, уследили су напади, исмевање и отворени притисци.
На друштвеним мрежама покренута је координисана хајка. Честитка Дана Републике Српске проглашена је „даном геноцида“, „почетком агресије“, „фашизмом“, а студенти су означени као екстремисти. Под тим притиском, велики број студената у блокади је објаве обрисао.
Тај детаљ јасно показује да је унутар блокада дошло до отвореног раскола и да такозвани „грађански покрет“ не трпи ни минимум идентитетске аутономије.
У истом тону огласила се и Весна Пешић, која је у коментару препуном увреда и псовки поручила да су студенти који показују било какво јединство са Републиком Српском „марс покварењаци“ и да за њих „неће гласати“. Та изјава није изузетак, већ логичан наставак политичког и идеолошког наратива који годинама долази из истог круга.
Кандић и Пешић не наступају случајно истовремено. Оне представљају исту идеолошку матрицу у којој је Србија прихватљива само ако се одрекне Републике Српске, сопственог историјског контекста и националног идентитета.
Република Српска као тачка пуцања
Овај случај је јасно показао да је Република Српска најосетљивија тачка унутар блокада. Док један део студената покушава да задржи елементарно право на сопствени став, други део – под директним утицајем НВО сцене и идеолога „друге Србије“ – реагује агресивно и искључиво.
Честитка је оголила чињеницу да блокаде нису монолитне и да не постоји јединствена идеолошка контрола над свима који у њима учествују. Управо зато је реакција била толико жестока и зато су објаве брисане.
Лицемерје „слободе мишљења“
Иронија је потпуна: они који се најгласније позивају на слободу говора, први је ускраћују. Они који подржавају блокаде, подржавају их само док служе њиховој идеологији. Све ван тога проглашава се „Информером“, „фашизмом“ или „злочином“.
У том смислу, реакција Наташе Кандић није спонтана, већ улога идеолошког коректора. Њена порука студентима је јасна: можете да блокирате, али не смете да мислите ван задатих оквира. Тако се „грађански“ покрет показује не као простор слободе, већ као механизам контроле, у којем је све дозвољено док је усмерено против државе и одрицања од српског, а сва српска питања, идентитет и историјско памћење постају забрањена и кажњива тема.
Чим неко изнутра покуша да проговори другачије, следе салве напада и јавна дисциплина, јер циљ није дијалог, већ послушност, не слобода мишљења, већ њено надзирање.
