Пустиња мегалополиса: како наћи Бога у буци вести и хуки мисли

О томе зашто Бог не живи „онлајн“ и како створити тишину у себи, чак и кад си у метроу.

„Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијег“ – тим речима почиње данашње јеванђелско читање. Марко, за разлику од Матеја или Луке, изоставља родослов и опис Рођења и одмах иде у суштину. Речју „почетак“ почиње Библија. Истом речју – ἀρχή (архе) – почиње и Јеванђеље по Марку.

Ако је у Старом завету „почетак“ означавао настанак материје и времена, овде он значи продор Вечног у време. И место где Вечност започиње откривање свог плана јесте – пустиња.

Све што хришћанин чини у свом животу јесте тражење тог почетка сусрета са Богом. Тражимо га у храму, у заједничкој и личној молитви, у нади на будући век или у скорбима овога века.

Бука која краде Бога

Али важно је разумети: место тог сусрета може бити само пустиња. У буци мегалополиса Бога је немогуће наћи. О Њему се тамо много говори, Он се често „рекламира“ кроз проповеднике који Њега самог никада нису срели. И не мисли се само на спољашњи свет, већ и на наш унутрашњи мегалополис.

Пробадајући хук електричних возова мисли, бескрајне сирене новинарских фидова, неонска светла емоција – све то заслепљује и заглушује. Мегалополис нам краде „почетак“, замењујући га бесконачном буком, обавештењима и друштвеним улогама. У том шуму наш ум је разбијен на хиљаде крхотина и живи у стању дубоке расејаности.

То је „подземље“ – место где је прекинута веза са вечношћу.

Јован Крститељ се у пустињи хранио скакавцима и дивљим медом. А ми се хранимо „емоционалном брзом храном“ интернета. Она не засити. У пустињи мегалополиса „дивљи мед“ благодати може се наћи само на веома суровим местима – тамо где силазиш у дубине људске патње, бола и несреће. Могућност да послужиш Христу у човеку који страда – то је храна пустиње. Горка као скакавци, али она даје снагу духу.

Пустиња равнодушности

У Сахари си сам јер тамо никога нема. У граду си сам јер је тамо превише свих – а ипак нема никога коме можеш да се јавиш усред ноћи ако ти затреба. Много је оних који ће поделити с тобом радост Тавора, али готово да нема никога ко ће остати уз тебе кад си на крсту.

То је пустиња равнодушности. У њој се људи пуне спољашњом ужурбаношћу да би ућуткали унутрашњу празнину.

Мајстер Екхарт је рекао: „Бог не налази у теби места док си пун себе.“ Док смо до врха испуњени сопственим мислима, осећањима и жељама, у нама ће живети страх који рађа мржњу. Шта онда да радимо?

Правило малих пауза

Стварати простор пустиње у свакодневном животу и улазити у њу бар на кратко. Усред дана, на послу или код куће – није важно где – „умрети“ за све и за све бар на неколико тренутака. У метроу или аутобусу не посезати одмах за телефоном. Престати са скроловањем, са кратким видео-клиповима.

У практичном богословљу то се назива „правило малих пауза“.

Пронађи у свом дану време за потпуну унутрашњу тишину. Без телефона. Без музике. Без мисли. Нека то буде твоје свакодневно силажење у дубину духовног срца.

Пустиња није песак. Пустиња је унутрашња тишина у којој нема мисли, жеља и страхова, где си сам пред собом. У тој усамљености рађа се твој унутрашњи „глас вапијућег у пустињи“. Буди као мајка која је изгубила дете на огромној пијаци. Она не „изговара речи“ – она виче читавим бићем, у нади да ће га наћи.

Такав треба да буде и наш вапај ка Богу. То може бити Исусова молитва или нека друга. То је крик човека који пропада, чија је једина нада да ће Небо чути и одговорити.

Цитаделе тишине

У исихазму се то назива „умно делање“. За њега није потребна келија на Атосу. То може бити пролаз између две станице метроа или стајалиште градског превоза. И у великом граду увек постоје места где је густина информационе буке мања.

Природа је први „текст“ који је написао Творац.

Нађи дрво или клупу у парку. Или место у читаоници библиотеке. Те сале су последње цитаделе које још чувају чудесну тишину и енергију сабраности. Исусова молитва је идеална за град. Лако се усклађује са корацима и дисањем.

Покушај један сат дневно да проведеш у режиму „информационог поста“. Само прошетај улицом, гледајући тајанствена лица пролазника – као иконе. Свети Теофан Затворник је саветовао: „закључај се у клети срца“. Унутар нас постоји тајанствена соба. У њој постоје врата која воде у други свет. Иза њих живи Бог.

Зрно прашине на сандалама

Замисли да стојиш сам, у тами, на крову огромног небодера. Испод тебе – милиони светала, бука, ужурбаност. А изнад тебе – немо звездано небо. И у том тренутку схваташ да је све што смо сматрали својим – образовање, уштеђевина, статус – танка паучина коју односи ветар времена.

И само наше „ја“ јесте тек зрнце прашине на сандалама Онога који је дошао да се крсти на Јордану.

То је осећао Крститељ стојећи пред Христом. Јован Претеча – могућа граница људског савршенства – пада ничице пред Христом, јер зна: разлика између његове светости и Божанства јесте бесконачност. Раздаљина између Јована и Христа је онтолошка провалија коју човек не може прећи сам. Он може само смирено молити да му Бог пружи руку.

Тајна развезане обуће

У свету где је све доступно једним кликом, човек је изгубио осећај дистанце пред Вечношћу. И Бога је покушао да подреди својим жељама, да Га учини „практичним“. Свети су били другачији. Што су ближе стајали Светлости, то су јасније видели своју ништавност пред Божијом славом. И тим грешнијима су себе осећали. То није самопонижавање, него реалност човека који стоји пред Божијом величином.

Зато Јован и каже: „Нисам достојан да одрешим ремен на Његовој обући.“ У тим речима лежи давно заборављена основа хришћанског вођства.

Што је човек духовно виши, то јаче осећа своју ништавност пред Богом и искреније жели да буде слуга другима.

Престанимо да себе сматрамо центром васељене и да верујемо да се сва светска историја врти око наше судбине. Учимо се да развезујемо обућу онима које наше его сматра „нижима“. Јер сваки човек носи у себи образ Христов.

В.Т./Васељенска