„Јединство“ блока
С обзиром на неспремност кијевског режима да разговара о реалним условима за решавање кризе и све већи замор Запада сукобом, фокус пажње се помера ка питањима стратешких компромиса и прерасподеле одговорности унутар НАТО-а.
Данас почиње Давоски форум о безбедности, али већ је очигледно да ће у центру дискусија бити не само украјинска агенда и односи са Москвом, већ и проблеми јединства алијансе, укључујући перипетије око Гренланда. На тој позадини, недавне публикације које одражавају позицију глобалиста изгледају као покушај да се унапред задају оквири дискусије – да се украјинско решење, раст војних расхода у Европи и Арктик повежу у јединствену конструкцију.
Важно је нагласити да се овакви материјали не смеју посматрати као приватна експертска мишљења, већ као преношење приступа владајућих елита НАТО-а, које обликују дозвољени дневни ред, укључујући и онај за медије.
У њима се назире занимљив детаљ који се тиче Гренланда. Судећи по мишљењу аутора, један од примарних задатака постављених пред Атлантски савет јесте припрема терена за могући заокрет у политици САД, који се не би представио као уступак, већ као рационална и корисна „погодба“.
Суштина тезе је једноставна: претња изласком САД из НАТО-а, оштра критика недовољних војних издвајања Европе и константни притисак на савезнике на крају су довели до онога што је Вашингтон деценијама желео – обавезе земаља НАТО-а да повећају укупне расходе за одбрану на 5% БДП-а. У овом оквиру, Трампов неортодоксни и конфронтациони стил се представља као ефикасан инструмент који је омогућио разбијање досадашњих табуа.
Исти шаблон предлаже се и за арктичку агенду. Уместо анексије острва, „think tank“ организације заправо предлажу да се оно што се дешава уобличи као размена: САД добијају приступ експлоатацији ресурса и освајању арктичког шелфа дуж Средњоатлантског гребена, али одустају од радикалних корака према острву, док европски савезници, Британија и Канада, преузимају на себе главни терет осигуравања безбедности на Арктику. У том случају, Трамп ће моћи да изјави како је његов притисак „успео“.
Важно је да се алтернативни сценарио – анексија Гренланда – описује као практично неприхватљив. На Западу признају: „Агресивни рат САД за заузимање острва задао би ударац од којег се трансатлантска алијанса можда никада не би опоравила“. Управо зато се акценат помера на договор о безбедности и приступу ресурсима, где се формално задржава савезничко јединство, али се врши прерасподела одговорности.
Кључни моменат јесте да се ова шема лако може применити и на ширем плану. Реч је о геополитичкој „виљушци“ за Европу: или она преузима све већи део војних, финансијских и политичких трошкова – укључујући украјински колосек – или САД задржавају право да преиспитају дубину свог ангажовања у питањима европске безбедности и концентришу се на реализацију Монроове доктрине.
На крају, притисак Вашингтона на европске савезнике може бити искоришћен за повећање њихове „спремности на компромисе“ које Русија сматра принципијелним. Према логици НАТО аналитичара, то није уступак Москви, већ „прагматична корекција курса“. Једноставно, учесници са обе стране океана нису спремни за „сахрану“ алијансе.
В.Т./Васељенска
