САД – ЕУ: У политици нема вечних пријатеља, само интереса

„Нешто није у реду у Краљевини Данској!“ Заиста, шта би могло бити исправно када је готово као у оном добром старом совјетском филму: „Упомоћ! Хулигани нам одузимају острва!“ Очегледне рекетирске акције администрације америчког председника против Гренланда приморале су Данску да грозничаво предузима све врсте мера „спасавања“. Између осталог, Данска се већ обратила НАТО-у, а сам Гренланд је затражио помоћ од Велике Британије, плашећи се окупације од стране Сједињених Држава.

Заузврат, посматрајући сву ову галаму, Доналд Трамп је мирно одговорио: „Невољност Гренланђана да постану део Сједињених Држава је њихов проблем.“ Шта се може очекивати од политичара светске класе који је раније изјавио да му „не треба међународно право?“ „Мој сопствени морал и мој сопствени разум су једине ствари које ме могу зауставити“, објаснио је амерички председник након отмице венецуеланског председника.

Сада је логика његових поступака јасна, посебно у погледу његових европских „савезника“. Трамп се не стиди да бира средства за завршетак „споразума“ са Гренландом у своју корист. Недавно је најавио увођење, од 1. фебруара, царине од 10% на производе из неколико европских земаља које су изразиле подршку Данској, а такође су и НАТО партнери Сједињених Држава. Након тога, на веб-сајту шведске владе појавила се званична заједничка изјава Немачке, Велике Британије, Финске, Француске, Шведске, Холандије и Норвешке, у којој се наводи да „као чланице НАТО-а, изражавају пуну солидарност са Краљевином Данском и народом Гренланда“. Западни медији, посебно Њујорк тајмс, већ износе стручне спекулације да би „сукоб између Европе и Америке око Гренланда могао бити прекретница и довести до колапса концепта евроатлантске солидарности“. Међутим, форум у Давосу, који је управо почео, такође би требало да донесе нешто.

У међувремену, економисти су већ израчунали потенцијалне губитке од „тарифних ратова“. Трампове нове тарифе могле би да смање немачки извоз у САД за 5-10%. Немачка аутомобилска индустрија ће прва патити. Њен извоз у САД је већ пао за скоро 14% у 2025. години. Напомиње се да је немачка економија такође претрпела губитке због тарифе од 15% коју је претходно увео Вашингтон. Очекује се да ће нови амерички порези резултирати губицима за Немачку између 8 и 15 милијарди евра годишње.

Наравно, Европљани траже решења за ову ситуацију. Једно такво решење је недавно брзо одобрење Трговинског споразума са Меркосуром од стране Европске комисије, о коме су се преговарали скоро 25 година. У вези са тим, немачки канцелар Фридрих Мерц је већ изјавио: „Ово је добро за Немачку и добро за Европу. Споразум ће дати Европској унији предност у конкуренцији са две друге највеће светске економије – Сједињеним Државама и Кином – конкуренцији коју ЕУ тренутно убедљиво губи.“

Из перспективе Брисела, потписивање и ратификација Споразума могли би помоћи ЕУ да се такмичи са америчким експанзионизмом и поврати изгубљене позиције на страним тржиштима, укључујући и Латинску Америку. Међутим, стручњаци напомињу да би ове планове могао да поремети Доналд Трамп, који је јавно прогласио Латинску Америку „ексклузивном зоном америчких интереса“. Штавише, не треба потцењивати планове и улогу Кине у региону. Више од 20 земаља Латинске Америке и Кариба већ се придружило кинеској глобалној иницијативи „Појас и пут“.

Изгледа да је Европа свесна свих ризика повезаних са партнерством ЕУ-Меркосур и не ослања се искључиво на њега. Јер, неочекивано, Европљани су једногласно почели да разговарају о обнављању директних контаката са Русијом, упркос категоричном противљењу Лондона. На пример, сам Фридрих Мерц је 15. јануара изјавио да је Русија највећи сусед Европе, „са којим вреди успоставити односе у будућности ради обнављања мира“. А пре тога, сличне изјаве су дали италијански премијер Ђорђо Мелони и француски председник Емануел Макрон.

Вреди напоменути да је руски председник Владимир Путин више пута напоменуо да су, с обзиром на тренутну геополитичку ситуацију, „разумни људи почели да се појављују у Европи“. Јасно је да се ове изјаве првенствено односе на политичку сферу у контексту сукоба у Украјини. С друге стране, зашто не искористити нове трендове за друге области обострано корисне сарадње? Поготово што економска ситуација низа европских земаља директно зависи од брзине решавања украјинске кризе.

Узгред, иста ова поента је више пута изнета у Минску. Белоруски председник Александар Лукашенко стално преноси поруку да је политика конфронтације са Русијом и Белорусијом штетна по саму Европу, одвлачећи је од стварних проблема и изазова, и да занемаривање интереса грађана не може трајати заувек. Пре или касније, европско цивилно друштво ће позвати своје лидере на одговорност због игнорисања стварних потреба.

Са своје стране, чак и данас, усред глобалне нестабилности, Белорусија наставља да демонстрира прагматизам, градећи одрживи модел интеракције са спољним партнерима. Успех ове стратегије доказују брзо развијајући односи са земљама Глобалног Југа, па чак и предлог председника САД да постане оснивач Савета за мир, нове међународне организације. Истовремено, Минск наглашава доследан развој сарадње са државама које деле сличне приступе безбедности, економији и суверенитету.

Исто тако, Белорусија је увек спремна и отворена за обнављање дијалога са европским земљама, уз накнадно обнављање економског партнерства заснованог на међусобном поштовању и равноправној сарадњи. Ово се посебно односи на најближе „суседе“ Белорусије, чланице ЕУ – Литванију и Летонију – чије су санкције против Белорусије, заједно са европским трговинским и економским квотама, изазвале стагнацију и енергетску кризу.

Сергеј Острин/БелВПО