Дигитални концентрациони логор: Дан заштите података или дан помена слободи?

Достигли смо границу иза које се жива душа претвара у инвентарски број. О томе како остати икона Творца у свету алгоритама и социјалног рејтинга.

28.јануар је Међународни дан заштите персоналних података. Али исправније би било рећи – дан помена измичућој људској слободи. Данас пролазимо последњу линију пре коначног претварања живе душе у дигитализовани инвентарски број. Након тога, човечанство ће потпуно прогутати безлични Левијатан Новог светског поретка. И то је неизбежно.

Свака држава почива на три стуба: контроли, експлоатацији и насиљу. Дигитализација пружа идеалну прилику за остваривање ова три механизма и ниједна држава на свету неће одустати од њихове примене.

Свезнање алгоритма

У новом систему односа Алгоритам ће преузети практично религијску функцију Свезнања. Овај безлични систем даноноћно прати сваки ваш уздах, жељу и реч како би омогућио систему да вас максимално експлоатише.

У свет улази концепт Паноптикума (Мишел Фуко) – затвора у којем један стражар види све, а њега не види нико. Светска средина се претвара у „меки“ концентрациони логор, где су решетке замењене сервисима, камерама за надзор и социјалним рејтингом. У таквом окружењу, лојалност систему постаје једини услов за физички опстанак.

Живот на претплату

Ван система ће бити немогуће постојати. Већ данас у многим метрополама системи за биометријско препознавање лица раде у реалном времену. Свевидеће око Вештачке интелигенције прати сваки ваш корак.

У перспективи, човек ће свој земаљски живот моћи само да изнајмљује под одређеним условима; он више неће бити његов власник. Основне потребе, као и додатна добра – биће доступни само путем претплате. Све ће зависити од социјалног рејтинга. У свету Big Data (великих података), личност ће бити замењена „корисником“.

Јуриш на Вавилонску кулу

Следећи корак је стварање „постчовека“ у којем неће бити места за лик и подобије Божије. Спајање биотехнологија и „цифре“ претвориће људско тело у терминал. Нова Вавилонска кула биће изграђена унутар наших сопствених ћелија.

Како можемо спречити да се наш свет претвори у дигитални концлогор? Прави одговор је – никако. Главни разлог је тај што људи то сами желе. Удобност ослобађа од животног трења. Човеку неће бити потребан Бог, Његово место заузеће Систем. Ми добровољно стављамо огрлицу која нам делује као високотехнолошки накит. Али, чим вас систем препозна као „туђина“, та огрлица ће постати омча.

Острва отпора

Елита Силицијумске долине штити своју децу од сопствених изума. Они им не дозвољавају коришћење гаџета до 12. или 14. године. Уче их кроз физички рад, уметност и „живу реч“. Такође, диктатуру процесора не прихватају амиши, многи будистички манастири и друге религијске заједнице. За њих је одустајање од паметног телефона борба за право да се остане творац и молитвеник, а не потрошач.

Техника безбедности за душу

Како да се супротставимо свеопштој апостасији (отпадништву)?

Профилактичко проветравање мозга: Дозволите себи 15-20 минута потпуне тишине дневно. Посматрајте свет какав јесте (небо, дрвеће, лица људи).

Папирне књиге: Читајте их и размишљајте својом главом, бирајте сами насупрот ономе што нуди алгоритам.

Молитва: Увек почињите и завршавајте дан ван светлости екрана.

Физички рад: Користите технологију као чекић – обавите задатак и одложите је. Не живите унутар чекића.

Невидљива зона

Увек чувајте у себи „невидљиву зону“. Ваша слобода почиње тамо где се завршава домет алгоритма. Будите нелогични и непредвидиви – то је оно што систем не разуме. Невидљива зона је недоступна камерама и сензорима. Никада не чините свој живот потпуно јавним и транспарентним. Враћање „интимности“ је побуна против „транспарентности“.

Дигитална диктатура је немоћна пред живим хаосом људске душе. Зато чувајте оно што је немогуће спаковати у програмски код: своју спонтаност, индивидуалну непоновљивост и своју бесмртну душу.

Протојереј Сергеј Успенски