ГЛАД КАО ОРУЖЈЕ, МАЉ И СРБОСЈЕК КАО ПРЕСУДА На ова зверства Пицула свесно жмури, њему нису битна

Гладни, исцрпљени народ убијан је најбруталнијим оружјем које је човек држао у руци.

Током недавне посете Народној скупштини Србије, Тонино Пицула је свесно избегао изложбу посвећену логору Јасеновац. Није ушао. Није се задржао. Није дао објашњење. Тиме није избегао само изложбу – избегао је помен геноцида и суочавање са чињеницом како су у том логору убијани невини људи.

Не апстрактно.
Не статистички.

Већ гладни, исцрпљени и убијани најбруталнијим оружјем које је човек држао у руци.

Паклена фабрика смрти Независне Државе Хрватске

Систем концентрационих логора Јасеновац, успостављен у августу 1941. године у оквиру Независне Државе Хрватске, био је највеће стратиште на Балкану и један од најмонструознијих логорских система у Европи.

Док су нацистички логори користили гасне коморе за индустријализовано убијање, Јасеновац је био логор у коме је смрт била „ручни рад“.

Убијање није било скривено иза технологије.
Било је лично. Споро. Намерно окрутно.

Глад као оружје, маљ као пресуда
Затвореници у Јасеновцу нису прво убијани.

Прво су изгладњивани.

Гладни, болесни и исцрпљени тешким радом, људи су потом убијани маљевима, клани камама, сечени секирама, масовно убијани злогласним ножем „србосјеком“.

Смрт није била тренутак – била је процес.
Процес у којем је човек прво довођен до ивице физичког слома, а затим ликвидиран хладним оружјем.

То је оно о чему се ћути.
То је оно од чега се скреће поглед.

Логор за децу – злочин без преседана

Јасеновац је био једини логорски систем у Европи који је имао посебне логоре за децу.

Кроз помоћни логор у Јастребарском, хиљаде деце – српске, јеврејске и ромске – биле су: одвојене од родитеља, изгладњиване, убијане или препуштене болестима

Деца која су преживела често су дата хрватским породицама на усвајање, уз промену имена и брисање идентитета.

Један од најпознатијих примера јесте Божидарка Фрајт, рођена као Божидарка Грубљешић 1940. године у српској породици у селу Велика Жуљевица на Козари, која је као дете извучена из овог система и одрасла под другим именом.

Доња Градина – место где су људи убијани масовно и тихо

Комплекс Јасеновца простирао се на више од 210 квадратних километара, са пет концентрационих логора.
Главно место масовних погубљења била је Доња Градина, где су људи масовно убијани, закопавани у заједничке гробнице, остајали без имена, обележја и правде

То није био „логор рада“.
То је била фабрика смрти.

Зашто се од овога бежи?

Када Тонино Пицула избегне изложбу о Јасеновцу, он не избегава политички неспоразум.

Он избегава слику гладног човека убијеног маљем.
Он избегава дете без имена.
Он избегава реч геноцид, јер она подразумева одговорност.

Зато се не улази.
Зато се ћути.
Зато се гледа у страну.

У Јасеновцу људи нису умирали анонимно.
Умирали су гледајући у очи ономе ко их убија.

Зато је свако окретање главе данас – свесна одлука.

Ало.рс