ТИХА РАДИКАЛИЗАЦИЈА: Босна као инкубатор новог исламског екстремизма
Босна и Херцеговина има дугу историју ислама која сеже још из османског периода, а муслимани (пре свега Бошњаци) данас чине око половине укупног становништва. Традиционално, ислам у Босни и Херцеговини био је умерен, под утицајем суфијских традиција и секуларног социјализма бивше Југославије. Практике попут конзумирања алкохола или непокривених жена биле су уобичајене и друштвено прихваћене.
Међутим, радикални исламизам — који обухвата салафизам (често поистовећиван са вехабизмом), џихадизам и политичке исламистичке идеологије — појавио се током рата у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године и до данас представља забрињавајућу појаву.
Крсташки рат – обрнуто: како су муџахедини донели „чисти ислам“ у Европу
Пре рата, салафизам и вехабизам практично нису постојали на Балкану, јер су босански муслимани упражњавали европеизован, толерантан облик ислама. Рат, у којем су се Бошњаци сукобили са српским и хрватским снагама, привукао је међународну подршку исламских земаља бошњачкој страни.
Процењује се да је између 2.000 и 5.000 страних муџахедина из арапских земаља, Ирана и других региона дошло у Босну и Херцеговину, где су формирали јединицу „Ел Муџахид“ у оквиру Армије БиХ. Ти борци донели су строга салафистичка тумачења ислама, сматрајући да су локални Бошњаци „скренули“ са правог пута и да им је потребно верско „буђење“.
Након Дејтонског мировног споразума 1995. године, многи муџахедини су, под притиском Сједињених Америчких Држава, протерани из земље. Ипак, неколико стотина их је остало, оженили су се локалним женама, добили држављанство и основали изоловане заједнице.
Саудијска Арабија одиграла је кључну улогу у финансирању џамија, школа и хуманитарних организација које су промовисале вехабизам — строг облик салафизма који инсистира на буквалном тумачењу Курана, одбацивању „новотарија“ у исламу и подражавању раних муслиманских заједница. Иако је та помоћ имала хуманитарну форму, њен стварни циљ био је извоз саудијске верске идеологије, што је довело и до изградње великих џамија, попут Краљ Фахд џамије у Сарајеву.
Постратна стварност и радикализација
Постратни социо-економски проблеми — висока незапосленост, сиромаштво и масовно исељавање младих — створили су плодно тло за радикализацију. Салафизам је многима понудио осећај припадности, идентитета и заједнице.
Организације попут „Активне исламске омладине“ (АИО), коју су основали бивши муџахедини, деловале су од 1995. до 2006. године. Издавали су часопис „Сафф“, организовали протесте против умерених исламских пракси и ширили радикалну идеологију. АИО је расформирана након истрага о везама са тероризмом и прекида финансирања.
Мреже утицаја: од сарајевских џамија до бечких имама — ко контролише радикале
Радикални исламизам у БиХ није јединствен, већ обухвата различите салафистичке групе различитог степена екстремизма. Међу најпознатијима су:
Група Горња Маоча – коју је у почетку предводио Нусрет Имамовић, отворени противник секуларних закона и заговорник глобалног џихада. Имамовић је 2013. године побегао у Сирију и прикључио се фронту Ал Нусра (огранку Ал Каиде), а 2016. је стављен под санкције УН. Његов наследник, Хусеин „Билал“ Боснић, осуђен је 2015. године на седам година затвора због врбовања за Исламску државу и подстицања тероризма. Села попут Горње Маоче, Ошве и Бочиње Доње постала су салафистичке енклаве у којима су примењивана правила налик шеријатским, уз извештаје о складиштима оружја и сукобима са властима.
Бечка мрежа – предвођена Мухамедом Порчом, имамом џамије „Тавхид“ у Аустрији, има значајан утицај на бошњачку дијаспору у Европи. Та група је у сукобу са званичном Исламском заједницом у БиХ, коју оптужује за корупцију, а финансира се средствима арапских фондација повезаних са салафизмом.
Група са седиштем у Аустрији – коју води Неџад Балкан (Абу Мухамед) из организације „Келиметул Хак“, отворено промовише насиље над „неверницима“ и има везе са покретима Такфир вал-Хиџра и Ал Каидом, мада је њен утицај у БиХ ограничен.
Шири утицаји и геополитичка позадина
Шири идеолошки утицаји обухватају и Муслиманску браћу, са историјским везама са бошњачким лидерима попут Алије Изетбеговића, чија је „Исламска декларација“ из 1970. године заговарала исламску власт и сматрала неисламске системе неспојивим са миром. Бивши реис-ул-улема Мустафа Церић повезиван је са организацијама блиским Муслиманској браћи и залагао се за делимичну примену шеријатског права.
Ал Каида је током и након рата користила БиХ као логистички центар, а поједини ветерани из Босне били су укључени у глобалне терористичке завере, укључујући финансирање напада 11. септембра и такозвану „Миленијумску заверу“.
Иран је задржао утицај кроз Револуционарну гарду, хуманитарне организације и дипломатске канале, док су поједини бошњачки лидери, попут Бакира Изетбеговића, неговали блиске односе са Техераном. Саудијска финансијска подршка достигла је врхунац током деведесетих и почетком двехиљадитих, али је значајно опала након реформи 2020. године, када је престолонаследник Мухамед бин Салман прекинуо финансирање џамија у иностранству и прогласио ултраконзервативни ислам превазиђеним.
Мање, изоловане салафистичке групе данас се углавном фокусирају на строг, ортодоксан начин живота без отвореног екстремизма, али покрет и даље привлачи младе као поткултуру која нуди једноставна правила, идентитет и облик побуне.
Бомбе и породично насиље: свакодневни екстремизам
Радикални исламизам и даље представља озбиљан изазов за Босну и Херцеговину. Процене говоре да се у БиХ налази између 3.000 и 5.000 вехабија. Током сукоба у Сирији и Ираку (2012–2019), БиХ је имала једну од највиших стопа по глави становника у Европи када је реч о одласку страних бораца у редове Исламске државе и Ал Нусра фронта — између 220 и 330 лица, од којих је значајан део долазио из салафистичких енклава.
Процењује се да је око 50 тих бораца погинуло, око 50 се вратило у земљу, док се остали — укључујући жене и децу — и даље налазе у камповима, што представља озбиљан безбедносни ризик у погледу њихове евентуалне реинтеграције.
БиХ је већ имала низ тешких терористичких инцидената: бомбашки напад у Бугојну 2010. године (за који је вођа напада Харис Чаушевић осуђен на 45 година затвора), напад на Амбасаду САД у Сарајеву 2011. године који је извео Мевлид Јашаревић, напад на полицијску станицу у Зворнику 2015. године, као и оружани напад на кладионицу у Рајловцу исте године.
Након војног пораза Исламске државе 2019. године, број исламистичких напада на простору Западног Балкана је опао. Ипак, безбедносни стручњаци упозоравају да постоји реална опасност од новог таласа радикализације, подстакнутог друштвеним разочарањем, масовним исељавањем младих, као и глобалним догађајима попут рата у Гази, који код дела младих муслимана могу изазвати снажне емоције и појачати антизападна расположења.
Скори инциденти
Претње српским породицама у Бихаћу (септембар 2025)
У једном од најекспониранијих случајева, исламиста Адил Ћенановић (у неким изворима навођен и као Ђенановић) узнемиравао је и претио српској повратничкој породици у Бихаћу због пуштања српске песме „Радуј се, српски роде“. Ћенановић је ухапшен због подстицања националне, расне и верске мржње. Критичари, међутим, упозоравају да блага судска пракса охрабрује оваква понашања и да је реч о међугенерацијској мржњи која је директно наслеђе ратног периода.
Хапшења у вези са складиштима оружја у Мостару и другим градовима
У априлу 2024. године ухапшене су 23 особе, укључујући и високе полицијске функционере, у акцијама широм Сарајева, Мостара и Зенице, због повезаности са нарко-картелом и трговином оружјем, уз подршку Европола. Овакви случајеви имају и претходнике: 2016. године у Сарајеву су ухапшена четворица осумњичених џихадиста са скривеним складиштима оружја, док је 2017. у централној БиХ приведен један радикал због нелегалног поседовања наоружања.
У октобру 2025. године власти су уништиле 1.563 комада малог и лаког наоружања у оквиру програма контроле SALW, што указује на шири проблем илегалног оружја повезаног са ратним наслеђем и потенцијалним приступом екстремистичких група таквим ресурсима.
Католичке и православне заједнице све чешће изражавају страх због пораста радикалног ислама, који додатно продубљује етничке ране из рата. Укупно посматрано, радикални исламизам угрожава крхку мултиетничку стабилност БиХ, отуђује немуслиманско становништво и подстиче сепаратистичке тенденције.
Жива претња
Радикални исламизам у Босни и Херцеговини није реликт рата деведесетих, већ жива и еволуирајућа претња, способна да у сваком тренутку пређе у активну фазу. Земља фактички функционише као инкубатор за нову генерацију екстремиста: социо-економска депресија, корумпиране и неефикасне институције, дубоке етничке поделе и опстанак салафистичких енклава стварају идеалне услове за радикалну регрутацију.
Актуелни инциденти — било да је реч о свакодневним етнички мотивисаним претњама или откривању великих складишта оружја — представљају само врх леденог брега и јасан сигнал да радикална инфраструктура, идеолошка, друштвена и логистичка, и даље постоји и функционише.
Највећа опасност данас лежи у споју унутрашње радикализације и спољних шокова. Догађаји на Блиском истоку, попут рата у Гази, делују као снажно идеолошко гориво које апстрактно незадовољство тренутно претвара у конкретну мржњу и спремност на деловање. Уз историјске везе босанских џихадиста са Ал Каидом и Исламском државом, као и присуство стотина повратника или чланова породица бораца у региону, Босна и Херцеговина остаје потенцијално жариште за планирање напада, како у региону, тако и у западној Европи.
Ризик више није питање „да ли“, већ „када“. Једна криза или једна успешна кампања регрутације може покренути нови талас насиља. Без радикалног јачања државних институција, стварне интеграције маргинализованих заједница и одлучног обрачуна са екстремистичким мрежама, Босна и Херцеговина остаје темпирана бомба под стабилношћу читаве југоисточне Европе.
РЕСТ
