Огледало лавиринт праведности

О томе како наше врлине могу постати зид између нас и Бога и зашто је пукотина у срцу важнија од беспрекорне репутације.

Недеља о митару и фарисеју… Колико смо већ чули проповеди и размишљања на тему ове приче. У многима од њих фарисеј је изгледао као карикатурални негативац. Али то је неправедно и погрешно.

Фарисеј је „идеалан“ верник. Он је поштен, пожртвован, он држи све заповести; он није само „нормалан“ – он је, у суштини, религиозна елита. Већини нас је далеко до таквог нивоа квалитета духовног живота какав је имао фарисеј.

У духовној остави фарисеја влада ред, али су њени зидови саздани од огледала у којима се огледа сам фарисеј и његова идеална светост. А Бог је за њега само нотар који треба да овери списак његових несумњивих заслуга. Фарисеј је свој однос са Творцем претворио у књиговодствену књигу. Испунио је простор своје душе „исправношћу“, и у тој беспрекорној чистоти није остало места за Живога Бога.

Бог не може ући тамо где је све већ заузето људским „ја“.

Митар је за фарисеја само позадина која јасно и лепо истиче његов сопствени сјај. Његова радост се храни туђим падом. Он живи у леденој пустињи духа, где се његово „ја“ надима, истискујући љубав.

Крик из пакла

Митар је сасвим друга прича. Он нема никаквих аргумената за одбрану. Постоје само грех и бол. Митар је наг пред Вечношћу. То је човек који нема ни добрих дела, ни репутације, ни илузије о сопственом значају. Колико год чудно изгледало, у одређеним тренуцима живота та унутрашња празнина се претвара у звучник за призив.

„Боже, милостив буди мени грешноме“ – то није толико молитва, колико крик из пакла сопствене напуштености и усамљености. То је егзистенцијални вапај душе која је схватила да саму себе не може спасити. И ту се догађа чудо: празнина митара привлачи к себи пуноћу Божију.

Митар не тражи правду. Правда би га погубила. Он тражи милост. Митар интуитивно спознаје да Бог није судија-аутомат, већ Љубав која тражи повод да опрости.

Христос завршава причу закључком који је за Његове савременике био шокантан: митар је отишао кући својој „оправдан више“ него фарисеј. За Христове слушаоце ове речи су биле револуционарне. Они су одувек замишљали Бога налик трговцу који све педантно рачуна, свакоме по заслузи даје и дугове наплаћује.

Први исихаста

Прича о митару и фарисеју је такође и уџбеник молитвене праксе. Може се рећи да је митар први исихаста. Он чини оно што се у аскетици назива „свођењем ума у срце“.

Фарисеј се моли „у уму“, који лута по површини његових достигнућа. Он се налази у стању прелести (духовне самообмане) и у заробљеништву својих помисли. Његово „ја“ је гигантски конструкт од мисли, слика и оцена. Митар пак врши чин кенозиса (самопонижења). Он одсеца све сувишно. Његова молитва наликује ласерском зраку усмереном у једну тачку. Он не анализира свој грех, он не води дијалог са Богом – он сав постаје вапај за милошћу.

Говор фарисеја у храму је оличење унутрашњег дијалога који никада не утихне.

У његовој глави ради компјутер који рачуна његове врлине и упоређује га са другима. То је стање „расејаности ума“. Он не може срести Бога јер је његов ум непрестано заузет самим собом.

Око срца

Митар пак улази у стање истинске исихије (тиховања). Он замире. Његово одбијање да подигне очи ка небу је чин најдубљег самоограничења. Он затвара спољашња чула да би се отворило „око срца“. У тој празнини, у том „ничему“ што митар представља, рађа се права молитва и мир. Парадокс приче је у томе што митар, иако потпуно сломљен и опустошен, проналази свој центар живота у Богу.

Фарисеј живи у „глави“. Његова религија је идеологија, концепт, закон. Он је заштићен својом праведношћу као оклопом, и Бог не може да се пробије кроз њега. Митар пак стоји са „скрушеним срцем“. То је стање када тврда љуска нашег „ја“ пуца и кроз ту пукотину почиње да тече Божанска енергија.

„Стој умом у срцу и вапи: Господе, помилуј“, уче Свети Оци. Митар чини управо то. Он не расправља о Богу, он стоји у Његовом присуству. Свест о његовој апсолутној недовољности тренутно се испуњава Божанским присуством. То је егзистенцијални „квантни скок“.

Као што је рекао Леонард Коен: „У свему постоји пукотина, управо кроз њу продире светлост“. Митар у својој једноставности достиже „безликост“ Бога. Он не замишља Бога, не машта о анђелима. Он једноставно зна: Бог јесте, и он има потребу за Њим.

Смрт его-а

Прича о митару и фарисеју је прича о смрти ега. Фарисеј покушава да сачува своје „ја“ кроз дела. Он жели бесмртност за своју гордост. Митар пак пристаје на смрт свог „ја“. Он признаје: „Мене као праведника нема. Постоји само мој грех и Твоја милост“. У том тренутку се догађа духовно васкрсење.

Када умире его, у човеку почиње да живи Христос. То и јесте главна тајна исихазма: ослободити место за Бога.

Прича о митару и фарисеју је химна људској слободи. Ми нисмо детерминисани својом прошлошћу. Митар, оптерећен годинама греха, у једној секунди у храму постаје ближи Богу него „свети“ фарисеј за цео свој живот. Ова прича руши сву логику карме и узрочно-последичних веза источних религијских традиција. У хришћанству један тренутак истинског покајања вреди више него тоне механичке религиозности.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ