Ауторски штиљ: Како је Фјодор Достојевски умро два пута и постао бесмртан

Фјодор Михајлович Достојевски умирао је два пута. Први пут – у децембру 1849. године на Семјоновском тргу у Петербургу, и то је била „успешна“ смрт.

Срећа овде није само у томе што је писац тада на крају преживео, већ и у томе што је кроз то искушење пронашао своју јединствену судбину и поверовао у сопствену изабраност: ако је преживео, значи да је за нешто потребан на овом свету.

Симбол те изабраности за Достојевског је била фигура Исуса. Ипак, не може се рећи да је дубоко лична вера у Христа, слична вери апостола, планула у њему баш тада док је стајао поред стуба срама и слушао смртну пресуду.

Заокрет ка томе почео је раније, током осмомесечног затвореништва у Петропавловској тврђави. Али садистички позоришни чин који је над њим извршен само је ту веру учврстио.

На Лава Толстоја, свог вечног ривала за срца читалаца, Достојевски личи по томе што је сваки од њих имао необичну, личну веру која се није уклапала у званични канон. Наравно, Достојевски није давао повода за изопштење из Цркве, али су се и код њега у том погледу периодично појављивала питања.

Вреди приметити и то да је своје екстремно војно искуство Толстој стицао у истим годинама у којима је Достојевски пролазио кроз екстремно искуство робије и прогонства.

Нико осим Достојевског није могао изговорити скоро богохулне речи, на први поглед: „Ако би ми неко доказао да је Христос ван истине, ја бих радије остао са Христом него са истином.“ Заправо, Фјодор Михајлович је вероватно имао у виду оне „тмине ниских истина“ од којих је боловало друштво његовог времена.

Вративши се у Петербург након десетогодишњег одсуства, није могао да се придружи својим бившим истомишљеницима који су постали либерали и реформатори. Њему је било „мало устава“; преображење човека према лику Христовом за њега је стајало изнад било каквих друштвених промена. То га чини посебно актуелним данас, када нису у питању слободе и права, већ је сама суштина човека доведена под знак питања.

Парадокс је у томе што је један од најмање западних и чак антизападних руских писаца постао Западу најближи и најзанимљивији, дотакнувши теме из којих је касније израсло много тога у европској мисли, укључујући психоанализу и егзистенцијализам.

Достојевски је у целом свету постао образац и симбол загонетне руске душе. Он је сложен – а то почиње већ од његовог презимена које има четири слога.

Фјодор Михајлович и своје јунаке систематски дарује четворосложним презименима. Само у „Злочину и казни“ имамо и Раскољникова, и Разумихина, и Мармеладова, и Свидригајлова. А у другим романима – Верховенски, Кармазинов, Долгоруки, Карамазов.

Код љубитеља префињене књижевности Достојевски је заслужио репутацију „лошег стилисте“. Он пише испрекидано, замршено, грозничаво.

Буњин је примећивао да код њега нема описа природе. То је тачно, јер су пејзажи и лавиринти „одаја ума“ занимали Достојевског далеко више.

Па ипак, прозебли бледожути новембарски излазак сунца којим почиње „Идиот“ памти се не само умом, већ и кожом. А прва реченица „Злочина и казне“ – „Почетком јула, у необично топло време, предвече“ – одјекује Булгаковљевим „у час небивало врелог заласка сунца“.

Друга смрт Достојевског, која је наступила пре 145 година, била је неблаговремена. Не ради се само о томе да 59 година није старост за руског писца, и да су његови планови, попут другог тома „Браће Карамазових“, остали неостварени.

Фјодор Михајлович је напустио наш свет уочи смене епоха, само месец дана пре него што ће припадници „Народне воље“ убити императора Александра II. Нема сумње да би у време владавине конзервативца и русофила Александра III Достојевски стекао потпуно нови значај, поставши један од главних идеолога државе.

Можда би то земљи донело користи. Међутим, таква судбина се није десила, али се зато десила бесмртност.

У пролеће 2022. године, када ме је пут на недељу дана нанео у Новокузњецк, осетио сам то буквално. У том граду нисам имао ниједну блиску особу осим Фјодора Михајловича, који је у њему провео 22 дана и остао да живи заувек.

В.Т./Васељенска