Скалпел и крст: Разговор са хирургом који је изабрао Бога усред терора
Ташкент, 1921. година. Професор хирургије облачи мантију и одлази у операциону салу. Питам га: зашто? Он одговара, али не онако како сам очекивао.
Стојим у операционој сали градске болнице у Ташкенту и додајем инструменте човеку који је пре неколико месеци постао свештеник. За то се тада стрељало без суда. Свети Лука (Војно-Јасенецки) ради брзо и прецизно. Он је професор, аутор класичног дела о гнојној хирургији. На грудима му је крст. Велики, сребрни. Он га не скрива.
На столу је пацијент са гангреном. Светитељ сече, зауставља крв, зашива. Руке се крећу саме, без оклевања. Додајем скалпел, пеане, игле. Између тих покрета покушавам да разумем – како је могуће 1921. године, када се због вере убија, обући мантију и у њој држати предавања студентима-комсомолцима?
– В владико… – почињем и одмах застајем. Чудно је тако се обраћати човеку са скалпелом у руци. – Зашто вам треба та мантија?
Он не подиже главу. – Хтели сте да питате: зашто крст, ако се због њега стреља? – глас му је миран. Кимам главом, иако он то не види. – Знам да стрељају.
Пауза. Светитељ ставља пеан на крвни суд. То је све. Више ништа не додаје.
Оно што је било пре
Октобар 1919. године. Његова жена Ана умире од туберкулозе. Остаје четворо деце – најстаријем је дванаест, најмлађем шест година. Валентин Феликсович је сам. Професор, удовац, отац. Сваког дана спасава животе у операционој сали, сваке вечери се враћа деци која још не схватају да се мајка неће вратити.
година, епархијска скупштина. Епископ Инокентије Пустински гледа у будућег светитеља и каже једноставно: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Није то било питање. Била је то тврдња. Одговор је био тренутан: „Бићу, владико!“ Без паузе. Без „морам да размислим“, без „нисам достојан“. Две речи. Реакција хирурга: види проблем – решава га. Види призив Божји – одговара.
Размишљам о те две речи. Има четворо деце без мајке. Ако га стрељају, остаће сирочад. Вероватноћа хапшења је готово стопроцентна. Како је могао да одговори тако брзо? Питам га наглас док завршава операцију:
– Имате децу. Четворо. Ако вас ухапсе… Владика ме прекида: – Поверио сам их Богу. И Софији Велецкој, операционој сестри. Она ће пазити на њих.
Ћутим. Не знам шта да кажем. – Мислите ли да се не бојим? – каже свети хирург изненада. – Бојим се. Сваке ноћи размишљам: шта ће бити са њима ако ме сутра ухапсе?
Зашива патрљак равним шавовима. – Али ако се одрекнем Христа ради њих, шта ћу им пренети? Страх? Вештину прилагођавања? Пресеца конац. Скида рукавице. Иде ка лавабоу. – Желим да им пренесем веру. А вера – то нису речи. То је живот.
Прича са иконом
Испричали су ми случај који показује како је Свети Лука разумео службу. Тачног датума се нико не сећа, али суштина је следећа: У операционој сали висила је икона Пресвете Богородице. Владика се молио пред њом пре сваке операције. Потом би узео јод и нацртао крст на телу пацијента – тамо где ће бити рез.
Дошла је чекистичка комисија. Скинули су икону. Рекли су: ово је болница, а не црква. Светитељ је отказао све операције. Отишао је. Рекао је: Без иконе не радим. На столовима су лежали људи на самрти. А он је одбио да их лечи док не врате лик Богородице.
Али онда се десило следеће: жена партијског моћника је умирала. Била је потребна хитна операција. Нико осим Светог Луке није могао да је изведе. Икону су вратили. Владика се такође вратио. Помолио се. Нацртао крст јодом на стомаку жене која је, можда, потписивала наредбе за хапшење свештеника. Спасао ју је. За светитеља није било разлике између свог и туђег. Постојао је само човек који пати.
Свештеник у универзитетској слушаоници
Свети Лука долази на универзитет да држи предавања. У мантији, са крстом. Слушаоница пуна – двеста студената-комсомолаца. Настаје тишина. Нико не зна како да реагује. Да ли да звижде? Да оду? Остају. Јер тај човек је један од најбољих хирурга у земљи. Његову књигу ће учити сви лекари. Ако желиш да постанеш хирург, слушаш професора Војно-Јасенецког. Чак и ако је свештеник.
Он показује: може се бити и научник и верник истовремено. То није контрадикција.
Разговор на испитивању
После хапшења, светитељу ће судити. Иследник је био Петерс, творац ВЧК. Оштар, паметан. Ево одломка из записника:
Петерс: „Реците нам, попе и професоре, како то ноћу молите, а дању људе кољете?“ Свети Лука: „Ја сечем људе за њихово спасење. А ви, грађанине тужиоче, у име чега ви кољете?“ (Сала се насмејала)
Петерс се није предавао: „Како верујете у Бога? Зар сте Га видели?“ Свети Лука: „Бога нисам видео. Али сам много оперисао на мозгу, отварао лобању. Ни разум тамо нисам видео. А ни савест нисам нашао.“
Крв на мантији
Операција је завршена. Пацијента одвозе. Свети Лука скида мантил. Испод је мантија. На њој мрље крви од претходних операција. Владика се не пресвлачи. Иде у мантији у капелу, служи молебан. Потом кући деци. Ноћу седа да пише – мало теологију, мало медицину. Спава четири сата.
Гледам ту мантију са мрљама. Мислим: за Светог Луку није било поделе између операционе сале и олтара. Крв пацијената коју је пролио за њихово спасење и Крв Христова у Путиру – то је једна иста служба страдајућем Телу Христовом.
Шта покушавам да разумем
Учили су нас: вера је приватна ствар. Држи је за себе. Не провоцирај систем. Може се веровати тихо, да никоме не сметаш. Свети Лука није скривао веру.
Питам га:
– Владико, зар се нисте бојали оптужби за пропаганду? Да користите положај лекара за проповед?
Светитељ ме гледа дуго. Уморно, али чврсто. – Никога нисам присиљавао. Само сам живео онако како хришћанин треба да живи. Ако човек види да се лекар моли пре операције и види да Господ помаже руци хирурга, он сам доноси закључке. Ја само показујем: за мене Бог није утеха у тешкоћама. То је једина стварност без које ништа не могу да урадим.
Светитељ Лука је отишао. А ја сам остао са питањима на која нема лаких одговора. Такви људи се не могу објаснити логиком преживљавања. Они живе логиком вере. Слобода почиње не онда када ти нико не прети, већ онда када престанеш да се бојиш претњи. Јер знаш: чак ни смрт те неће раставити од Христа.
Никита Ракитјански/СПЖ
