Италија – 2026: Неприкладне Игре

Олимпијада као покушај ограђивања од сурове стварности

Многи памте времена када су Олимпијске игре изазивале огромно интересовање. У време СССР-а, чак и људи који су били далеко од спорта остајали су уз телевизоре до касно у ноћ. Победе атлета са совјетским грбом на грудима уливале су милионима грађана велики занос и биле стимуланс за производне рекорде. Сада се све променило. Након удаљавања репрезентације Русије из политичких разлога, интересовање за Игре у нашој земљи је у великој мери згаснуло. Ипак, разлог није само у томе.

„Прве зимске Олимпијске игре у Кортини д’Ампецо, скијалишту на северу Италије, требало је да се одрже 1944. године“, пише New York Times. „Због Другог светског рата Игре су отказане. Сада, осам деценија касније, зимске Игре се враћају у неколико италијанских градова, укључујући Кортину, у једном од најсложенијих геополитичких периода од Другог светског рата.“

Овог пута отказивање Олимпијских игара није на видику. Ипак, Игре делују неприкладно у данашње време: охрабрујуће обећање о стриктном поштовању спортских правила и мирном надметању држава контрастира са ерозијом дипломатских норми и дугогодишњих савеза.

Игре данас изгледају као наиван начин за ограђивање од суморне стварности у коју је свет потонуо, како би се бар накратко заборавило на неразумне и кратковиде политичаре који њиме управљају. Уз то, они су злобни, агресивни и прете распиривањем војног сукоба невиђених размера.

Према мишљењу Џулса Бојкофа, експерта за спортску политику са Универзитета Пацифик у Орегону, Игре у Италији се „одржавају у најнемирнијем политичком тренутку у новијој историји Олимпијских игара“.

Манифестација која треба да демонстрира мирољубивост и суживот већ је показала супротно. Уочи и током Игара одржани су масовни протести противника који су се бунили због изградње олимпијских објеката на штету природе. Било је и других разлога за незадовољство: присуство америчке имиграционе и царинске службе у Италији, учешће репрезентације Израела – земље која брутално угњетава Палестинце, и сопствени политичари који своје интересе стављају изнад националних.

Демонстранти су полицијски кордон гађали камењем и ватрометом. Чувари реда нису остали дужни, одговоривши воденим топовима и пендрецима. Био је то „врели олимпијски поздрав“ целом свету!

…Иницијатор оживљавања модерних Олимпијских игара, педагог и историчар Пјер де Кубертен, у својој „Оди спорту“ величао је физичку културу. Спорт је називао хармонијом и неимаром чији је грађевински материјал човек у покрету. Овај живахни Француз није штедео епитете: такмичења је називао радошћу, прогресом и тежњом, уверавајући да је спорт мир који успоставља пријатељске односе међу народима и зближава људе жељне јединства.

И то у време када су свет већ тада, почетком 20. века, потресале кризе, ратови и револуције. Али Де Кубертен је сањао о чишћењу спорта од политичког смећа. Можда је био непоправљиви идеалиста или наивни сањар. Како год било, његови узвишени постулати одавно изазивају ироничан осмех.

Још за његовог живота, Игре 1916. отказане су због Првог светског рата. Такође је требало забранити Игре двадесет година касније, али званичници светског спортског покрета „нису приметили“ одвратни антисемитизам нациста у Немачкој. Штавише, западна штампа је са одушевљењем писала о Олимпијадама 1936. у Гармиш-Партенкирхену и Берлину, одржаним под сенком свастике.

Не треба заборавити да је и сам Де Кубертен активно сарађивао са Хитлером, називајући га „једним од најбољих креативних духова наше епохе“. Барон је предлагао отварање Олимпијског института у Немачкој и подржао идеју да се Игре стално одржавају у тој земљи.

Члановима МОК-а се толико свидела организација у Хитлеровој Немачкој да су Берлину доделили право на Игре 1944. Оне се нису одржале, као ни Игре 1940. у Токију, због Другог светског рата. „Жиг агресора“ спречио је учешће немачких и јапанских спортиста 1948. године. Била је то чудна одлука МОК-а – као да су спортисти били криви за рат…

Олимпијске игре су се још много пута преплитале са политиком. Године 1968. у Мексико Ситију, Том Смит и Џон Карлос подигли су песнице у црним рукавицама на постољу – знак „Црних пантера“ и подсетник на дискриминацију црнаца у САД. Године 1972. у Минхену, палестински терористи убили су израелске спортисте. Године 1980. Запад је бојкотовао Москву, а четири године касније СССР је узвратио бојкотом Лос Анђелеса.

Историја олимпизма данас је укаљана прогоном руских спортиста под изговором допинга, а након почетка СВО, руским олимпијцима је забрањено учешће под својом заставом и химном. Ова дискриминација траје и данас.

…На Играма у Италији се не осећа искреност, постоји дефицит добронамерности, али се јасно осећа напетост. Како би се избегли скандали, делегација Украјине је у Олимпијском селу смештена одвојено од осталих спортиста. Подсетили су их на „токсично“ понашање током прошлих Игара.

Зимска Олимпијада се одржава далеко од „врелих тачака“ планете, али су асоцијације неизбежне. Идила у Доломитским Алпима у оштрој је супротности са разореном Газом и рушевинама Донбаса. Усклици са трибина не могу да надјачају крике рањених и умирућих.

Ето зашто ове Олимпијске игре делују као некакав иреални феномен.

Валериј Бурт/ФСК.РУ