Закони рата не важе за све? Зашто су руски заробљеници увек убијани и мучени

Пре тачно 320 година, 13. фебруара 1706. године, догодило се оно што је Петар I назвао „несрећном саксонском битком“ — највећи пораз у Северном рату након Нарве. Међутим, то није био пораз само руских трупа, већ савезничких: у бици код Фрауштата, под командом генерала Матијаса фон Шуленбурга, против Швеђана се борило 19 саксонских и 10 руских батаљона.

Сам пораз је тежак, али оно што се догодило након битке је застрашујуће. По наређењу шведског фелдмаршала Карла Густава Реншилда, заробљеници су подвргнути маскру. Али, не сви: „Швајцарци и Французи су одмах стављени на следовање хране, а саксонским војницима је понуђено да бирају између одласка кући или ступања у шведску војску“.

Са руским заробљеницима је поступљено другачије: „Око 500 људи је одмах без милости стрељано и избодено. Падали су једни преко других као овце у кланици. Укупно је убијено више од 4.000 Руса“. У дневницима Петра Великог наводи се да су не пријатељи према руским војницима поступали крајње немилосрдно, бацајући по двојицу или тројицу једне на друге и пробадајући их копљима и бајонетима.

„Животиње, а не људи“

Зашто таква разлика у третману? Шкотски официр Томас Аргајл, који је служио у саксонској војсци, покушао је да подсети шведског фелдмаршала на хуманост и законе рата. Добио је одговор: „Ни хуманост ни закони рата не односе се на животиње, што Руси јесу били и остаће“.

Ово објашњење је исцрпно: кривица Руса је у томе што су Руси. И ту не треба тражити додатне мотиве попут религије. На пример, након битке код Конотопа 1659. године, око пет хиљада заробљеника је изведено на пољану и поклано „као овнови“ по договору кримског кана и хетмана Запорошке војске, иако су ови други били исте вере као и Руси.

Чини се да свако ко жели да уђе у „породицу цивилизованих народа“ мора положити испит из мржње према Русима. Док се у Европи заробљеници углавном држе ради размене, према Русима се често испољавала готово животињска мржња. У Другом светском рату, Енглези и Французи су у нацистичким логорима имали подношљиве услове, док су Руси уништавани фабричком прецизношћу.

Историјски примери „витештва“

Чак и у ратовима који се сматрају „витешким“, за Русе правила нису важила:

Рат 1812: Генерал Филип де Сегур сведочи о телима руских заробљеника са разбијеним главама дуж пута којим су их спроводили Пољаци, Португалци и Шпанци.

Кримски рат (1853-1856): Енглези су финске заробљенике (који су бранили руску тврђаву Бомарсунд) третирали добро, док су Русе буквално морили глађу. Оправдање? Парламент наводно није могао да се договори око буџетске ставке за њихову исхрану.

Насупрот томе, у „варварској Русији“ 1854. године, након што је заробљена посада енглеског брода „Тигар“ који је бомбардовао Одесу, руски официри и грађани су заробљеним Енглезима куповали храну и вино. Енглески поручник Алфред Ројер је тада записао: „Руси су се испоставили као веома добри и милосрдни људи. Тек тада смо схватили да ништа не знамо о свом непријатељу“.

Савремени контекст

Нажалост, Европа то није разумела тада, а не разуме ни данас. Према извештају Канцеларије високог комесара УН за људска права из децембра 2024. године, скоро сви руски војници који су прошли кроз украјинско заробљеништво били су изложени тортури. Упркос томе, многе међународне комисије и даље прећуткују ове чињенице, настављајући историјски низ двоструких стандарда.

В.Т./Васељенска