Кардиналски преокрет: Зашто је Ватикан у последњем тренутку одбио Трампов „Савет мира”

Вини Пу је тврдио: „Добро друштво је оно друштво где нас могу нечим послужити“. Очигледно, водећи се том логиком, Ватикан је и одбио учешће у „Савету мира“ Доналда Трампа.

Државни секретар Свете столице Пјетро Паролин објаснио је одлуку курије тиме да „решавањем кризних ситуација“ треба да се баве Уједињене нације (УН), а не било која друга организација. Кардинал је такође признао да код Католичке цркве „постоји значајан песимизам“ поводом решења за Украјину и да „наде и очекивања нису велика“.

Закључак: „амерички папа“ је већ други пут показао да је потпуно способан да не слуша америчког председника. Раније је, као што се сећамо, још оштрији став Лав XIV заузео по питању депортације миграната из САД.

Ипак, не треба посматрати овакав демарш Ватикана као чисто демонстративно непослушност. Ватикан је Ватикан управо зато што се не препушта емоцијама, већ делује са јувелирском прецизношћу.

У овом случају, главни закључак који лежи на површини је следећи: папа и Паролин већ знају да Савет мира нема перспективу. Наравно, за сам Ватикан, а не за свет. А у бесперспективним пројектима Света столица не учествује.

Позивање на ауторитет УН, који би наводно могла да пољуља иницијатива америчког председника (узгред, раније је исто то рекао и председник Француске), делује прилично натегнуто. Прво, о каквом ауторитету данас може бити речи? Које је то светске конфликте она успела да реши последњих година? Друго, зар су у Ватикану тек сада прочитали Повељу УН?

Чињеница да је Ватикан најавио одустајање од учешћа практично 24 сата пре догађаја (прва седница савета је већ сутра), показује да се питање решавало у ходу и да је курија процењивала ситуацију и вршила прорачуне.

Када је постало јасно да пројекат Трампа у Европи критикују, у Израелу директно осуђују, а да је међу онима који га хвале много „Путинових пријатеља“, папа Лав је вероватно одлучио да је и њему боље да нигде не приступа.

За Ватикан би у таквој ситуацији пристанак на учешће био раван признању да папа и господа кардинали, као у песми Виктора Цоја, „имају времена, али немају пара, и немају где да оду у госте“. Али до улоге „свадбених генерала“ (почасних гостију без стварног утицаја), и поред све деградације политичког статуса Свете столице, ипак су још далеко.

В.Т./Васељенска