Мит о анатеми: Зашто либерали већ 125 година лажу о изопштењу Лава Толстоја

Строго говорећи, никаквог изопштења није било. Чланови Светог синода – највишег органа црквене управе – саставили су белешку искључиво „за службену употребу”. О којој су два дана касније разгласиле све либералне новине Санкт Петербурга: веле, помагајте, мрачњаци и клерикалци су се усудили да дирну самог грофа Толстоја – новопечену савест Русије!

Али не сумњам да либерални новинари тог времена нису могли а да не знају шта је званична процедура изопштења из Цркве – анатемисање – и по чему се она разликује од белешке чланова синода. Знали су, одлично су знали. Па ипак, покренули су хистерију до даске – пре свега за западну јавност.

Али, кренимо редом. Један од Толстојевих биографа писао је да се Лавов геније родио у тренутку када је Господу из неког разлога затребало да створи роман-епопеју о Отаџбинском рату 1812. године. И Он је преко сваке мере обдарио талентима резервног артиљеријског поручника – учесника одбране Севастопоља и грофа по пореклу.

Епопеја је створена – и каква епопеја! Ми и данас о том рату не судимо по документима, већ по епизодама из „Рата и мира”. Али, нажалост, Господ није одредио шта поручник треба да ради даље. Препуштен самом себи, Толстој је почео да преправља свет и распирује рат у душама својих поклоника.

„Разговор о божанству и вери навео ме је на велику, огромну мисао… Оснивање нове религије, која одговара развоју човечанства, религије Христа, али очишћене од вере и тајанствености”, ове речи Толстоја постале су његов мото. Својим трактатима попут „Исповести” стекао је огроман број поклоника.

То је и разумљиво: почетком претпрошлог века, либерално-прогресивним слојевима Црква је деловала као досадна државна институција, нешто као „министарство вере”. Толстој је ту празнину попунио једноставним концептом „Бога у себи”. Веле, пошто је Господ у срцу сваког човека, свако је сам себи Бог. Не требају ни Црква, ни службе, ни постови.

Проблем је што из таквог порицања следи логичан закључак: ако је свако сам себи бог, онда Бога „за све” нема. А затим следи апсолутна „нечајевштина” по Достојевском: „Ако Бога нема, све је дозвољено”.

Управо су на опасност тог пута црквени јерарси покушавали да упозоре разбукталог Толстоја – деликатно и са пуним поштовањем. Ипак је он гроф са везама. Али узалуд. Ослепљен гордошћу коју је хранила армија његових адепта, Толстој је био глув за доказе.

Године 1899. излази скандалозно дело „Васкрсење”. Савременике је у роману разбеснео нарочито подругљив опис Свете тајне причешћа (Евхаристије). Многи су сматрали да је гроф тај део написао намерно због рекламе и узбуњивања јавности.

На крају је у „Црквеним новостима” објављена Одлука синода о отпадању грофа Толстоја од Цркве. У суштини, то је било упутство свештеницима да више немају посла са Лавом Николајевичем, који је, како су констатовали, сам себе ставио у такав положај да де факто више није члан Православне цркве. Барем док се јавно не покаје. Јер, драги грофе, морате бирати: или сте члан Цркве, или вођа сопственог култа.

Никакве анатеме, никаквих проклетстава. Нико никада није читао ту белешку са амвона у храмовима (што је обавезно код анатеме).

А знате ли како је на ово сдржано упозорење реаговао сам Толстој? У свим руским новинама објављен је његов одговор: „То што сам се одрекао Цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. <…> И уверен сам да је учење Цркве теоретски лукава и штетна лаж”.

У свим Толстојевим романима, његови хероји су у случају проблема бежали у иностранство – попут Ане Карењине. Веле, у Русији је немогуће живети, решење је на просвећеном Западу. Сам Толстој никуда није намеравао да оде, сматрајући себе вишим од државе и друштва. Све те године чекао је да Русија буквално допузи пред њега на коленима и моли за опроштај.

Није дочекао.

Владимир Тихомиров/Абзац