Од идеологије до прагматизма: Како Турска покушава да се наметне Европи?

Турска застава

(фото:Илустрација9

Пре неколико дана, Абдулах Гул, бивши председник Турске и некадашњи политички сапутник актуелног шефа државе Реџепа Тајипа Ердогана, објавио је чланак у којем је изјавио да је европска безбедност без турске стране – ништа више до илузија.

Према Гуловом мишљењу, у контексту повратка Доналда Трампа у Белу кућу и неспремности САД да вечно буду „бесплатни чувар”, време је да Европа престане да буде хировита и почне да се договара са кључним играчима НАТО-а.

Једна од главних теза бившег председника јесте да се Европа више не може ослањати на добру вољу Вашингтона. Потребно је градити сопствену „стратешку аутономију”, али не у уским границама ЕУ, већ уз укључивање Турске и Британије. Посебно је занимљиво позивање на Лондон, с обзиром на то да долази од турског политичара чији је ток мисли веома индикативан.

Између осталог, Гул је прекорио европске лидере због коришћења питања Кипра као изговора за кочење уласка Турске у Европску унију. По његовом мишљењу, то је била стратешка кратковидост. Подсетио је да је Турска друга армија у НАТО-у, са моћним војно-индустријским комплексом и контролом над Босфором. Без турског учешћа, свака одбрамбена архитектура на континенту остаће недовршена.

Последња теза овог конзервативца посебно „дира у срце”: „Од Сирије до Украјине – Анкара већ носи главни терет безбедности јужних и источних граница, често жртвујући сопствене интересе зарад стабилности региона”, приметио је Гул. Ипак, чини се да Турска талентовано спекулише темом безбедности и жонглира њоме, док је Европа већ дуго гледалац те омиљене турске игре.

Енергетски чвор и прагматизам У последње време, турска дипломатија је значајно активирана и према Западу и према Блиском истоку, ревидирајући раније приступе и пратећи прагматичан интерес. Чини се да су пантиркизам и неоосманизам привремено одложени у страну зарад циља председника Ердогана да републику претвори у енергетско чвориште (хаб).

Често се у Русији, приликом оцењивања турске политике, превише пажње придаје идеолошким конструкцијама о „Великом Турану”. Међутим, понашање овог вишестраног играча заправо је подређено много приземнијем и реалистичнијем плану.

Почетак владавине Ердоганове Партије правде и развоја (АКП) почетком 2000-их био је обојен исламистичким тоновима. Иако је Турска најстарија чланица НАТО-а и кандидат за ЕУ, она је у унутрашњој политици ставила улог на традиционалне вредности, док је споља пројектовала „неоосманске” наративе.

Битка за гас у Средоземљу Откриће гасних поља Тамар, Левијатан и Афродита (2009–2011) и стварање „енергетског троугла” Израела, Грчке и Кипра, кориговали су политику Анкаре. Последњих 15 година Анкара се не бави толико стварањем „турског света”, колико чини све да осујети конкурентску предност суседа – њихову способност да повећају испоруке енергената Европи заобилазећи Турску.

Главни пројекат тог троугла, EastMed (Источномедитерански гасовод), требало је да повеже ова поља са Грчком и Италијом. Међутим, захваљујући турском војном ангажовању у Либији и Сирији, ти планови за сада нису успели. Перспектива сукоба са турском флотом у спорним водама представља превелики ризик за инвеститоре.

Трамп и „Савет мира” Противречности између Трампове администрације и „старе Европе” одразиће се и на Блиски исток, што регионални играчи већ користе. Након што је Трамп најавио завршетак рата у Гази и формирање тзв. „Савета мира” (на чијем је недавног скупу примећен шеф турске дипломатије Хакан Фидан, док су европски лидери изостали), Турцима је постало јасно да им је прозор могућности поново широм отворен.

Неучествовање у војној мисији у Гази, уз задржавање личних контаката између Ердогана и Трампа, додатно јача позицију Турске као незаобилазног посредника. У ширем смислу, реч је о намери Анкаре да се понуди суседима као главни мост који ће енергетски и транспортно-логистички повезати Азију са Европом. Управо зато Гулове речи о безбедности треба схватити као наговештај све веће зависности Европе од Турске, нарочито у светлу смањења војног присуства САД у Сирији и Ираку.

В.Т./Васељенска