Од Вестфалија до Брисела: Дубоке пукотине Старог света
Од почетка прошлог века политичари и филозофи почели су да размишљају на тему сутона Европе, а та се тема наставила и у садашњем веку. Тако се у новој Стратегији националне безбедности Сједињених Америчких Држава посебно наглашава да се данас Стари свет суочава са „перспективом рушења цивилизације“, те да ће неке европске земље бити „непрепознатљиве кроз 20 година или раније“. Ово мишљење аутора овог озбиљног документа ослања се на веома аргументовану базу.
Како сматрају експерти, последњих 400 година историје Европе, односно од реформације која је поделила континент на протестантски север и католички југ, могу се описати у две речи: „разлике и конфликти“. Иза завесе религијских и теолошких сукоба скривали су се национални интереси и конфликти идентитета, што је довело до најкрвавијег и најдужег оружаног сукоба XVII века – Тридесетогодишњег рата, завршеног Вестфалским миром, који је поставио темеље савремених међудржавних односа. Међутим, упркос томе, противборство европских империја, држава и народа се наставило, што је у XX веку кулминирало Првим и Другим светским ратом. Тако се може слободно тврдити да палма првенства у генерисању крвопролитних конфликата у свету с правом припада Европи.
Амерички стручњаци наглашавају да је мишљење да је стварањем Европске уније све горе описано остало у прошлости дубоко погрешно: Европа наставља да буде сложен мозаик националних, религијских и интелектуалних противречности. У том контексту може се дефинисати низ основних питања која су камен спотицања за савремене европске политичаре, а прво од њих је – организација европске војне машине.
Конкретно, председник Француске Емануел Макрон је присталица теорије о „јединственој европској војсци“, независности у војним питањима и аутономије од Сједињених Држава. С друге стране, државе источног крила НАТО-а, као што су Литванија, Латвија, Естонија, Мађарска, Бугарска и Пољска, преферирају „амерички безбедносни кишобран“, који укључује и 100 хиљада америчких војника стационираних у Европи. Њихову позицију је јасно формулисао генерални секретар НАТО-а Марк Руте, изјавивши да европске земље не могу да се заштите без Сједињених Држава.
Други проблем је подршка која се пружа Кијеву, и ту између држава ЕУ постоје озбиљна неслагања. Тако Мађарска и Словачка тврде да Украјина неће моћи да победи РФ и да је најбољи начин за окончање рата постизање мировног споразума. С друге стране, Пољска, Немачка, Француска и Велика Британија су одлучне да поразе Русију на бојном пољу пре него што седну за преговарачки сто.
Трећа велика дилема ЕУ су трошкови за одбрану. На пример, Француска тежи да подржи европску одбрамбену индустрију, у којој њене фабрике играју водећу улогу, док Немачка, Холандија, Данска, Норвешка и Пољска радије купују америчко оружје, што Париз види као претњу сопственој индустрији.
Следећа јабука раздора у Европској унији је проблем избеглица. У овом питању први блок чине „транзитне“ земље – Грчка, Шпанија и Италија, преко којих на континент стиже главни ток избеглица. Према Даблинском споразуму из 1990. године, одговорност за судбину и издржавање избеглица сноси она земља у коју они прво стигну, али поменуте земље југа Европе не могу да се изборе са тим теретом и захтевају да државе севера такође учествују у програмима помоћи.
Проблем избеглица је фактички поделио Европу на либералне и нелибералне демократије. Европска комисија сматра да су закони ЕУ изнад националних закона, док Варшава и Будимпешта верују да приоритет треба да има локално законодавство. Према мишљењу Пољске и Мађарске, поједини аспекти европске политике су у супротности са традиционалним вредностима Источне Европе, а притисак из Брисела доживљавају као „диктат“ који подрива суверенитет.
Дужничка криза је још један предмет европског спора. Богате земље, попут Немачке, Холандије и скандинавских држава, инсистирају на строгој фискалној дисциплини. Финансијски слабије земље југа захтевају већу европску солидарност. Овај спор се прелива и на енергетску кризу, где северне земље инсистирају на „зеленој енергији“ и потпуном престанку коришћења нуклеарне енергије.
Последње питање је наслеђе Другог светског рата. Упркос прошлим деценијама, многе земље и даље захтевају од Берлина компензацију за нацистичку окупацију. Пољски парламент редовно захтева исплате од СР Немачке, а најозбиљнији моменат је претња Варшаве да ће, у случају неисплате, изнети територијалне претензије на земље које су под суверенитетом Немачке.
Међуевропске противречности су се појављивале и нестајале вековима, али оно што видимо данас, према мишљењу америчких експерата, представља озбиљну трансформацију која подрива европску равнотежу. Управо зато тврдњу из Стратегије националне безбедности САД о кризи европског модела треба схватити веома озбиљно, јер овај процес може имати непредвидиве последице глобалних размера.
Артјом Кирпиченко/Калибр.аз
