Злоупотреба симбола, традиције и људи у политичке сврхе: Како су пумпославци постали корисни идиоти жуте куге

Злоупотреба патриотских симбола која је тада виђена, касније се одразила и на људе, корисне идиоте који се представљају као патриоте, који су одбачени попут заставе након пар месеци.

Атмосфера данас, макар оно што ми видимо с екрана, делује карневалски, рекла је Даница Вученић, водитељка тајкунско-терористичке лажовизије Н1 описујући оно што се дешавало у Новом Саду 1. фебруара 2025. године, тачно три месеца након пада надстрешнице на Железничкој станици у том граду.

Осим што је таква изјава скандалозна, она је ипак добро описала атмосферу на „комеморативном“ скупу, али и објаснила природу протеста и блокадерског покрета који се рађао. Такође, оно што је виђено у Новом Саду тог дана је да је баш сваки демонстрант који је пролазио поред камере Н1 показивао три прста, или био окићен српском тробојком, носио шајкачу или сличне симболе са патриотским преџнаком. Злоупотреба патриотских симбола која је тада виђена, касније се одразила и на људе, корисне идиоте који се представљају као патриоте, који су одбачени попут заставе након пар месеци.

Значај блокадерског покрета огледа се у томе да је ненормално постало ново нормално. Демонстранти са српским шајкачама које уместо кокарде „красе“ беџеви, интригирали су јавност. У једном тренутку на пијацама, вашарима, тезгама није било могуће купити српску тробојку. Стотине и стотине државних застава купили су и на протестима носили блокадери.

Баш у том Новом Саду су пекли прасе на ражњу, а што је урађено и на Аутокоманди у Београду. Сећамо се блокадера из Новог Пазара који су пешачили до Новог Сада уз песму „Идем преко земље Србије“ и друге просрпске народњаке.

Тих дана је једини пут у историји могао да се види млади блокадер офарбан у зелено, избушен пирсинзима, у хипстерској одећи, који у камеру Н1 показује три прста, толико нападно да је свима другима непријатно.

На протестима се накратко појавила застава Кнежевине Србије, која је потенцирана од стране мање групе блокадера уз песму „Востани, Сербије“, која је на мрежама предлагана за нову химну. Јасно је да је та застава потенцирана ради распореда боја, а не историјске везе, с обзиром да је она црвено-бело-плава, што су касније фалсификовали Хрвати за своју државну заставу.

Схвативши да је свима јасна проусташка конотација, та застава је уклоњена, а почела је искључива доминација државних застава. Било их је толико да је људима који су од рођења поносни што су Срби, чак и на свадбама било непријатно да машу заставом, која је наједном постала мејнстрим за блокадере.

Тамара Крцуновић, једна од чланица глумачке секте, дипломац ФДУ, на којем су почеле блокаде и који је идеолошко легло блокадера, је по тој истој застави неколико месеци раније – повраћала! На скуповима проусташког Прогласа, који је дао смернице блокадерском покрету, никада није могла да се види државна застава. Њу одбацују и новосадске усташе Динко Грухоњић и његова ученица Мила Пајић. Њихова сарадница Марија Васић, са којом су заједно планирали рушење уставног поретка, је бивша супруга Ненада Чанка. Он је толико урадио на поништавању државне заставе, да је у употребу увео „војвођанку“, заставу која никада од стране патриота није прихваћена као симбол покрајине.

Како се и зашто десило да ођедном такви људи пригрле српско знамење као персонификацију српског национализма, који толико презиру?

Срдановић – од активисте Либералног савеза Црне Горе до „Србина“ тропрсташа

За носиоца тзв. студентске листе изабран је Илија Срдановић из Врбаса, за којег је врло брзо откривено да се изјашњава као Црногорац. Штавише, он је 90-их био део омладине Либералног савеза Црне Горе, странке Славка Перовића која је тада представљала стожер монтенегринског национализма и противљења заједничкој држави са Србијом. Политику те странке, укључујући кључне елементе политике Ранка Кривокапића и Социјалдемократске партије (СДП), преотео је Мило Ђукановић и његов ДПС након 1997. године.

На тој платформи је настало савремено милогорство, негација српства, на којем је настала Милогорска нација, језик и нова измишљена историја.

За Срдановића се испоставило и то да је лични лекар Мила Ђукановића, штавише, да је његов човек од поверења, о чему је у преписци писала Весна Меденица, прва виолина Миловог правосуђа које је штитило мафију у Црној Гори и лични режим Ђукановића.

Знајући све ово, веома непријатне су фотографије Срдановића који „поносно“ и високо диже три прста, као позив бирачком телу да гласа за листу коју води, истичући притом да се ради о некаквом Србину, патроти. То је у потпуној супротности са временом његовог активизма у ЛСЦГ у Србији, где је дизао два прста формирана у слово Л – Либерали, што је постао црногорски национални симбол.

На исти начин је Вук Драшковић 1991. године установио раздвојена три прста као симбол своје партије, Српског покрета обнове (СПО) у односу на три захтева која је 9. марта те године упутио РТС-у. Суштина протеста Драшковића није била у захтевима, или симболу, већ у креирању антиратног покрета у Београду, који је 90-их протестовао, док је српски народ водио битку за голи опстанак од Книна до Призрена.

Либерали су радили потпуно исто у Црној Гори. Исти људи који су 1991. године у униформама ЈНА покушали да деблокирају Дубровник и ослободе га из усташких руку, 1992. године су узвикивали: „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче“, каменовали Цетињски манастир и богословију, узвикивали да Цетиње/Црна Гори није Србија.

У њиховом свету је све могуће. Срдановић је само последњи пример такве праксе и исто то је виђено широм Европе на конкретним примерима који су у Србији само преписани.

„Отимање заставе“ по узору на Кира Стармера и европску левицу
Најочитији такав пример је Лабуристичка (радничка) партија у Енглеској и досадашњи премијер Кир Стармер. После пораза на изборима 2019. године, Лабуристи су изгубили кредибилитет код својих бирача. Тада је одлучено да се тактика промени и да се бирачима приступи из другачијег угла.

Креатор кампање био је Морган МекСвини, шеф Стармеровог кабинета, који је као политички стратег урадио све што је могао да уништи политичко наслеђе Џеремија Корбина. За 5 година на челу Лабуриста, Корбин је забележио низ пораза, али и опадање подршке радничке класе, између осталог и због непоштовања исказаног према националним симболима у неколико наврата.

Препознавајући то да је радничка класа највећа снага Лабуриста, а да је она уједно и најпатриотскији део бирачког тела, МекСвини је таргетирао све лоше поступке Корбина.

Како је објавио Тхе Гуардиан, МекСвини је наредио да сви чланови партије на друштвеним мрежама, профилима, на скуповима, у обиласку, обраћањима истичу Унион Јацк – заставу Велике Британије. У деловима Енглеске где је снажнији осећај припадности енглеској нацији, коришћена је застава Светог Ђорђа.

Кир Стармер је у баш сваком обраћању јавности седео испред заставе Британије, а касније је и сам признао да је то било намерно. Друга тачка МекСвинијеве тактике тицала се ветерана и односа према њима. Лабуристи су дуго посматрани као антиратна странка, због чега се њихов однос према ветеранима свео на протоколарно полагање венаца на споменике.

У Стармеровој кампањи ветерани су истицани у први план, о њима се говорило позитивно, приказивали су снагу нације, државе и странке. Стратегија је била да бирач схвати да се странка променила од времена када је Корбин на централни споменик ветеранима дошао у шушкавцу с капуљачом који је личио на кабаницу.

Велика превара бирачког тела, „отимање заставе“ тј. „преузимање бренда“ завршило се тако да је Стармер постао премијер Британије у потпуности почистивши Конзервативце. Занимљиво је и то да у свом чланку из те 2021. године Гуардиан наводи да се бивши бирачи Лабуриста жале да је то „постала партија студената, и баш их брига за оне који плаћају порезе“.

Потпуно иста ствар се дешава у Француској. Историјска француска тробојка је продукт Француске револуције. То је заправо била левичарска застава, уколико се посматра историја. Међутим, левица је се одрекла у корист црвене комунистичке, заставе Интернационале. Крајња левица у Француској, оличена у Жан-Лик Меленшону данас покушава да поврати тробојку из руку деснице, конкретно Националног окупљања Марин ле Пен. Левица се проглашава „најпатриотскијом странком“, директно краде слогане Националног окупљања попут „Он ест цхез ноус“, тј. У својој смо кући.

Повремено се сличне праксе дешавају широм Европе. Чим десница довољно ојача, левица тражи начин да „преотме заставу“.

Управо таква превара се ових дана дешава у Србији. Неко је, попут МекСвинија у Великој Британији, још у фебруару прошле године схватио да блокадерски покрет мора да „преотме заставу“ Вучићу и СНС-у.

У недостатку велике системске националистичке странке која би заузела место патриотског стожера, и то место је са позиције центра попунио СНС, са лидером за којег се може рећи да је оличење патриоте, којем стоји да се у Уједињеним нацијама огрне српском тробојком.

Управо ту тробојку су нациљали блокадери. Схватајући да су срж студената који држе блокаде заправо анационални либерали, а да је медијска слика таква да се на опозиционим каналима појављују јавне личности које нису чак ни анационалне, већ се изјашњавају као Југословени, они су преко симбола покушали да преотму патриотске гласове.

Али…то није било довољно.

Од трговине заставом до трговине људским душама
Пука симболика није довољна за патриотско бирачко тело у Србији да се одлучи на подршку једном хетерогеном покрету, који истовремено подржавају и Весна Пешић, Наташа Кандић, Сташа Зајовић, Драган Бјелогрлић и други корифеји антисрпства.

Када Срдановић диже три прста, јасно је да то не чини јер воли та три прста, Србију и српство. Њему је речено да то чини како би поништио ефекте фотографија на којима показује слово Л – Либерали (милогорске усташе). Стога је блокадерима важна подршка „патриотске интелигенције“. Не њихова кандидатура, или вођство, већ подршка. Њихове речи се секу у видео-клипове и деле по мрежама, тако долазе до патриотског бирачког тела, које затим прати људе који им идеолошки леже.

Управо тако су Мило Ломпар, Дејан Мировић, Немања Видић, Немања Шаровић постали корисни идиоти блокадерског покрета, пумпославци који су недостојни да буду на листи, али чија је подршка пресудна.

Ломпар и Мировић су „ветирани“ на захтев Немаца, како су сами сведочили. Управо у Немачкој је стварана данашња Немачка листа, на којој није ни Немања Видић, као спортиста којем је засметало избацивање Ломпара.

Од поменуте четворке једино је Шаровић и након „ветирања“ пружио подршку блокадерима, понижавајући се до крајње мере, у стилу Микија Алексића и Милоша Парандиловића. Ломпар и Мировић су говорили јавно, а Видић се није оглашавао иако је јасно да се ради о великом разочарању за људе који су се од почетка обојене револуције ставили на располагање блокадерској секти.

Све је почело злоупотребом симбола које је било класично „отимање заставе“. Блокадери су у једном тренутку као по команди престали да носе шајкаче, тробојке и да показују три прста. Данас то раде опет, а уз то играју коло уз трубаче, чека се окретање прасића на ражњу на најпрометнијим раскрсницама.

Једино је једна ствар константна – на листи нема пумпославаца, корисних идиота, који увређено могу да износе истину о ономе у чему су и сами учествовали, али стање не могу да промене. Дозволи су себи да их превеслају, да постану икебана на ливади на којој цвета хиљаде либералних, антисрпских, блокадерских цветова.

И док ливадско цвеће са доласком зиме увене, икебана, најчешће пластична, на крају увек заврши у контејнеру, или на сметлишту историје. Застава, као ни Србија, ипак нису на продају.

24.седам