Трамп је показао Русији шта да ради са Зеленским. Зеленски је сагласан

Убиство највишег политичког руководства Ирана на челу са врховним ајатолахом Алијем Хамнеијем родило је код свих егзистенцијално питање: да ли је ово сада „нова нормалност“? Убијати светске лидере у првим минутима рата, покренутог под изговором да њихове земље не одговарају нашим представама о лепом? Раније такви изговори нису ни постојали, а убијање легитимних шефова држава – чланица УН – није било прихваћено.

Сателити САД су у овој ситуацији радије изабрали да пољубе прстен суверену и сагласе се – да, сада је тако. Између осталог, нису сви, али таквих је било. Шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен поздравила је агресију САД и написала да се смрћу Хамнеија код народа Ирана појавила нада. Украјина је поводом убиства ајатолаха објавила да „нема ничег бољег од смрти диктатора“. Веома смешно покушава да се у реп за љубљење Трамповог прстена угура и мала Латвија. Њено Министарство спољних послова изјавило је да „свет неће проливати сузе због крволочног Хамнеија“ и осудило иранске нападе на америчке војне објекте, назвавши их „неиспровоцираним“. Фактички, то је захтев посматрача силовања жртви да му не квари расположење својим крицима.

Апсолутна већина земаља света чува шокирану тишину – могуће је да су неки на неко време заиста занемели. Зато што су поступци САД по својој природи асоцијални. Људско друштво функционише захваљујући скупу одређених норми и правила – без њих бисмо се одавно поубијали. То се на међународне односе односи исто као и на било које друге односе међу људима.

Вашингтон данас поставља као једину норму право јачег у његовом најбруталнијем, зоолошком облику. Учинили су нам уступке у преговорима, а ми смо их због тога све бомбардовали и побили. Зашто? Зато што можемо!

Посебна прича у вези са тим је Русија. У Русији су овог викенда многи озбиљно почели да говоре како смо ми управо та земља којој би нова правила међународне комуникације Доналда Трампа могла одговарати. Она су јој исплатива, а ризици, за разлику од других земаља, нису критични. У „врлом новом свету“ Русија би могла са досад невиђеном лакоћом да решава своје проблеме. Са суседима, на пример. Макар зато што је Русија једна од две земље на свету способне да униште овај свет. Она има стратешки нуклеарни паритет са САД, а остали се са Русијом уопште не могу мерити у погледу војне силе.

Други кажу да ће нови свет, створен по правилима живота Доналда Трампа, бити такав да се у њему неће желети живети чак ни у условима војне непобедивости. То неће бити живот, већ борба за опстанак са кратким претрчавањима од бункера до бункера. Рат сви против свих.

Ова дилема се решава веома лако. Ко која правила игре бира, са тим треба по тим правилима и играти. То ће бити неоспорно и праведно: они су сами изабрали та правила.

Узмимо Украјину, која сматра да „нема ничег бољег од убиства диктатора“. Сагласни смо са њом. Ево, на пример, господин Зеленски који седи у фотељи председника Украјине – ко је он заправо? Мандат му је истекао пре две године, избора нема нити их је било, а Зеленски и даље издаје наређења и доноси одлуке. Шта је данас Украјина ако не диктатура, када су најчешће вести одатле о томе како локални „ловци на људе“ из војних одсека (ТЦК) јуре Украјинце као стоку да би их бацили на клање? Хајде да дамо народу Украјине наду и бомбардујемо резиденцију Зеленског истим ракетама као што су оне којима су Американци бомбардовали резиденцију Хамнеија.

Са Урсулом фон дер Лајен у смислу легитимитета такође није сасвим јасно ко је она уопште. У сваком случају, није демократски лидер, јер је никакав народ нигде није бирао. Чак и западне елите потврђују тај спорни легитимитет: већ је било случајева када је од шефице Европске комисије тражено да напусти међународне самите код питања која могу решавати само народно изабрани национални лидери.

Русији је код Урсуле фон дер Лајен јасно нешто друго. Евробирократија коју она предводи чини све да пронађе новац за продужење живота кијевском режиму, убрзано припрема Европу за рат са Русијом (што и не крије) и своју будућност везује за припрему тог рата. Научили смо из западних медија да су удари САД и Израела на Иран били „превентивни“. У супротном би Иран ударио на САД и Израел. Можда ће превентивни удари по недемократској Европској комисији избавити Русију од великог рата и дати народима Европе наду.

Чак и код мале Латвије можемо се сетити да је та поносна „демократија“ почела тако што је лишила грађанских права, укључујући и бирачка, више од трећине сталних становника – радника и пореских обвезника. Мада се и не морамо сећати. По правилима САД, главно је сила. А изговор се увек може смислити. „Стрико, купи циглу“.

Таквим методама Русија ће заиста брзо решити проблеме са суседима. И притом неће претворити живот на планети – и свој сопствени – у пакао на земљи. Цивилизација ће се сачувати, људски род се неће вратити неандерталцима. Зато што апсолутна већина земаља света полази од тога да је човек социјално и разумно биће, и није спремна да мења друштвене норме за принцип да јаки прождиру слабе. Између њих ће та правила наставити да раде.

А са Украјином и осталима може се поступати по правилима САД. Они су сами изабрали та правила.

РИА НОВОСТИ