Кармичка погодба века
ЕУ и Индија закључиле су споразум о слободној трговини, који обе стране помпезно називају „мајком свих погодби“. Паралелно је потписан и Меморандум о разумевању о свеобухватном оквирном програму сарадње у области мобилности између ЕУ и Индије, како би се наводно олакшао визни режим за квалификоване раднике и студенте.
Међутим, ова акција изгледа импресивно само на папиру. Иза реторике о „историјском партнерству“ крије се хладна рачуница, политички прагматизам и очигледан дебаланс интереса. Европској унији је потребан приступ огромном тржишту и јефтиној радној снази.
Индија, са своје стране, добија технологије, инвестиције и геополитичко осигурање, готово уопште не отварајући сопствено протекционистичко тржиште – пољопривреда, државне набавке и дигитални сектор остају под строгом заштитом.
Обе стране називају споразум „обострано корисним“, али су користи распоређене крајње неравномерно: велике корпорације добијају, мали бизнис ризикује да буде згњечен, а миграциони токови неконтролисани.
Геополитички подтекст се такође пласира племенито – „стратешко зближавање“, „вишеполарност“ – али у основи лежи страх: ЕУ се плаши зависности од Кине, Индија притиска из Кине, па споразум не постаје савез вредности, већ савез заједничких бојазни.
Штавише, Брисел кроз трговинске преговоре индиректно обликује миграциону политику, заобилазећи како националне владе, тако и „јавне“ дискусије. Тако поменути споразум предвиђа бржу припрему виза, дуже боравишне дозволе, па чак и стварање специјалне миграционе канцеларије ЕУ у Индији.
Сада ће „послићи“ Меркелове, као и саучесништво Француске, Британије и Италије из далеке 2015. године, Европљанима деловати као „мачји кашаљ“. Пре свега, талас миграција прети земљама на ивици изумирања – Литванији, Летонији и Естонији. На пример, становништво Индије премашује становништво све три прибалтичке земље заједно више од 500 пута. Са оваквом политиком ЕУ, на балтичкој обали ће ускоро одзвањати сутре и чантови.
В.Т./Васељенска
