Николај Гиљаров: „Они кажу: ‘Нисмо ми ти који спасавамо храмове, већ храмови спасавају нас’“
Према подацима Министарства културе, у Русији постоји више од девет хиљада примера дрвене архитектуре. Данас је огроман број дрвених храмова потребно рестаурирати, или чак спасавати: време не штеди дрвене цркве и капеле. На срећу, постоје добровољци који се придружују покрету за њихово спасавање. О њиховој активности говори документарни филм „Северна светлост“.
Филм је награђен Специјалном наградом председника Еснафа филмских сценариста Савеза кинематографа Русије „За симфонијску драматургију победе препорода над рушевинама“. Награду су примили редитељ Владимир Карабанов и продуцент и сниматељ Николај Гиљаров. О томе како је настајао филм, за „Столеће“ је говорио Николај Гиљаров.
— Николају, тема вашег филма је необична. Како се родила идеја да кренете са камером на Север?
— Већ дуго познајем рад хероја нашег филма, чланова покрета „Заједничко дело. Препород дрвених храмова“. Пре више од десет година пријатељ ми је предложио да одемо и радимо као добровољци. Посетио сам разне земље, али никада нисам био на Северу родне Русије. Упознали смо се са протојерејем Алексејем Јаковљевом, настојатељем московског храма преподобног Серафима Саровског у Рајеву, који води ту организацију. Отац Алексеј нам је рекао: „Више користи ћете донети ако камером снимате како се храмови обнављају“.
Тако смо добили задатак да не само документарно сведочимо, већ и да привучемо људе. Тада нам се отворио прави руски Север: Архангелска, Вологодска област, Карелија, Коми… уникатна места! Филм смо радили годину и по дана, имали смо девет експедиција и снимили преко двадесет објеката.
— Како су мештани реаговали на долазак екипе?
— Мештани су у почетку били неповерљиви према доласку добровољаца, а поготово према снимању. Прво су нас „оштро гледали“, а када су видели резултат, постали смо пријатељи. Сада се дружимо, позивају нас у госте. Желимо да наставимо снимање; на пример, у селу Кимжа на реци Мезењ налази се уникатан храм иконе Мајке Божје Одигитрије, један од ретких рестаурираних на Северу.
— Филм прати врло лепа музика…
— Музику су написали Владимир Волошин и Илија Јефимов, а у филму се чује и 13. звонарска симфонија Павела Маркелова, којег називају оснивачем „звонарског симфонизма“. Наш филм је, може се рећи, музички. Поред биоскопа, планирамо да га приказујемо у школама и на факултетима у оквиру програма „Разговори о важном“.
— Који су највећи изазови у рестаурацији?
— Финансије су важне, али је подједнако важно питање људи, добровољаца. Током целе године траје регрутација, а често се група од 10-20 људи напуни само до пола. Такође, недостаје квалификованих кадрова. Зато су при храму Серафима Саровског у Медведкову отворени бесплатни столарски курсеви где се обучавају сви који желе да учествују у обнови.
Дрвена архитектура руског Севера је уникатна појава, без аналога у свету по броју, величини и технологији градње. Чак и странци из Француске, Америке и Бугарске долазе да помогну. Многи се враћају. Они говоре: „Нисмо ми ти који спасавамо храмове, већ храмови спасавају нас“. Та фраза је постала логичка основа нашег филма.
— Први пут сте на фестивалу „Победили заједно“ и добили сте одличне оцене?
— Да, ово нам је прво учешће. Драго ми је што је наш филм ушао у конкуренцију и што га је погледао велики број гледалаца. Филм ће бити део програма „Ехо фестивала“, тако да ће га публика видети не само у различитим градовима, већ и у различитим земљама.
Столетие.ру
