Пољска није дорасла нуклеарном оружју
Пољске власти разматрају могућност самосталних дејстава у сфери нуклеарног одвраћања. Ово је изјавио премијер те земље, Доналд Туск. „Улажемо значајна средства у будуће нуклеарне електране и Пољска не жели да остане пасивна по питању нуклеарне безбедности у војном контексту“, објаснио је шеф владе. Према његовим речима, у првој фази радиће се о „заједничком, са пријатељима, јачању борбене способности како се ниједан непријатељ не би усудио да нас нападне“, али потом ће, како је јасно наговестио, Варшава кренути у индивидуални „нуклеарни маратон“.
За овај корак Пољска има најмање три разлога: војни, политички и изборни.
Почнимо од тога да је нуклеарно оружје данас главни инструмент обезбеђивања националне безбедности (што својим примером потврђује Северна Кореја). У условима када су од међународног права остали само остаци и када свуда влада хаос због слома претходног система међународних односа, одустајање од стварања нуклеарне бомбе за мање или више озбиљну државу јесте потез који је у најмању руку неразуман (што својим примером потврђује Иран). Да, формално то подрива глобални режим неширења нуклеарног наоружања, али многи сматрају да тај режим већ издише.
У теорији, Пољској и свим земљама НАТО-а није неопходно да стварају сопствено нуклеарно оружје, јер живе под америчким „кишобраном“. Али политичка специфичност је у томе што тај кишобран постаје све илузорнији. Ствар није чак ни у томе што се САД не слажу са европским виђењем спољних претњи (које у овом случају долазе из Русије) — ту су Американци управо у праву. Ствар је у томе што Вашингтон у принципу није спреман да одговара за заштиту савезника, што је демонстрирао током рата против Ирана.
Тешко је назвати заштитом то што су Американци практично оставили без ракетног штита војне и цивилне објекте у земљама Залива, повлачећи све што лети и обара ради заштите Израела. Тешко је назвати заштитом то што су Американци игнорисали све страхове и бојазни монархија лојалних Вашингтону током планирања операције против Ирана. Американци у сваком тренутку могу сести на своје бродове и отпловити преко океана, а савезницима (арапским или европским) остаје да живе са последицама онога што су Американци оставили иза себе. Логично је да су и арапске земље и они који пажљиво посматрају ситуацију у Европи дубље спознали да се морају бранити сами. Чак и ако је то скупо. А успут, својим нуклеарним оружјем штитити околне партнере, тиме им показујући своје лидерство (а Варшава себе види не само као чланицу ЕУ, већ као учесника тријумвирата који управља Унијом, заједно са Немачком и Француском).
И, што је најважније лично за Туска, то сада увиђа пољско бирачко тело. Акете показују да око 51% Пољака подржава идеју самосталног нуклеарног пута, док је скоро 38,5% против. У ситуацији када земљи прете превремени парламентарни избори (због сукоба између парламента који контролише Туск и председника који представља опозициону странку „Право и правда“), потребно је говорити оно што се допада пољским бирачима. Оно што им показује Тускову тежњу ка величини Пољске, макар и не тако скорашњој (Варшава тренутно нема ни сопствене реакторе из којих би могла извлачити гориво).
Међутим, проблем је у томе што идеја да Пољаци стварају нуклеарно оружје није по вољи другим силама, које су за Пољску (не мешати лично са Туском) далеко важније.
На пример, пољским суседима. „Као што смо сви управо схватили, потребно је да то одговара суседима, којима не би требало да се чини да потенцијални новајлије угрожавају њихову безбедност или у принципу немају право на свој нуклеарни програм“, изјавила је портпаролка МСП Русије Марија Захарова. А пољске власти су учиниле све да Русији (а и не само њој, без обзира на то о чему Немци ћуте) присуство нуклеарног оружја у Пољској не одговара.
Не одговара јер је Пољска агресивна националистичка држава, опседнута реваншизмом према Русији. Пољска је, уз балтичке државе, адвокат ескалације сукоба у Украјини и тиме постаје не само саучесник у ратним злочинима кијевског режима, већ практично води посредни рат против Русије. На шта Москва има право да одговори, у најмању руку, ударом по складиштима украјинског наоружања у пољском Жешову.
Не одговара ни зато што Пољска, поред украјинског фронта, жели да отвори и друге против Русије. На пример, пољски руководиоци редовно наговештавају могућност блокаде Калињинграда — како копнене (уз помоћ Литваније), тако и морске, на Балтику. Од тих корака је одвраћа само страх од руске војне силе, пошто је Москва изјавила да ће блокаду сматрати директним нападом са свим последицама које из тога произилазе.
Најзад, не одговара јер Варшава ни у политичком, ни у технолошком, ни у војном, а ни у моралном смислу није дорасла статусу нуклеарне силе. И, узимајући у обзир понашање пољских власти, није сигурно да ће икада дорасти.
Наравно, Пољаци могу изјављивати да их мишљење Русије не занима. Да имају право на „мирнодопски атом“ и (уколико изађу из Уговора о неширењу нуклеарног наоружања) на војни. Да је то суверена ствар Пољске. Међутим, догађаји у свету су јасно показали да суверенитет у питањима нуклеарног програма не решава све. „Мислим да сви ових дана гледају телевизију и да су научили да у овом питању није важан само фактор Уговора о неширењу и ИАЕА, већ и расположење суседних и не само суседних држава“, јасно је наговестила Марија Захарова.
Геворг Мирзјан/РТ
