Независност по потреби! Тужилац Миловановић постао мета Шолакове Комитерне и НВО машинерије, само због једне одлуке супротне њиховим интересима
Предраг Миловановић
Када независност тужилаштва престане да буде неприкосновен принцип и постане ствар тренутне подобности, а вредности које се декларативно везују за европске стандарде у пракси уступе место идеолошкој дисциплини налик некадашњим комунистичким обрасцима, онда случај тужиоца Предрага Миловановића јасно показује како право на самосталан став бива претворено у разлог за прогон, уместо да остане темељ професионалног интегритета.
У свету у којем је доследност постала ретка и скупа особина,тужилац Предраг Миловановић нашао се на удару управо зато што није пристао да повије кичму пред било којим центром моћи. Док је критиковао извршну власт имао је и несебичну подршку, тапшање по рамену, насловне стране и ударне термине по телевизијама Јунајтед медија. Данас, међутим, због једне одлуке која није у складу са интересима НВО круга, исти ти актери у њему виде „издајника“ струке, показујући колико је танка линија између подршке и осуде када она зависи искључиво од подобности, а не од принципа. Иако су његови ставови често ближи опозиционим него режимским, оно што га издваја, и уједно чини непожељним на обе стране, јесте чињеница да своју политику није ни мењао ни прилагођавао тренутним потребама. Мењали су се интереси и односи око њега, али не и његов став.
Не слеже се медијска прашина око његове уздржаности приликом гласања у Високом савету тужилаштва, шта више, јавности се сервира једнострана слика у којој је Миловановић „издајник“ својих дојучерашњих сабораца јер није поступио по њиховој вољи и не само то, он је издао и општу корист, и медије, он је починио највећи грех, нешто што се не опрашта, одбио је послушност ЦЕПРИС-у.
Да би било јасније шта значи одбити послушност наследника Комитерне оваплоћене у невладином сектору, треба имати у виду да Миловановић није бирао између Тита и Стаљина, он је изабрао да не бира уопште, да остане уздржан тамо где се од њега очекивала јасна и безусловна лојалност. Али у систему који баштини комунистичке идеале, а где је демократија само реч на тараби, таква позиција се не тумачи као интегритет, већ као најопаснији вид непослушности и нешто што заслужује и највећу казну.
Пошто нису у прилици да га пошаљу на Голи оток, а ни избаце из Високог савета тужилаштва, другови Комитерне су приступили свим другим видовима притисака и увреда, ударајући увек тамо где је човек који је већ претрпео бројне ударце због своје идеологије најтањи – на интегритет.
Када је као једини тужилац из редова својих бивших колега, јавно гласао против предлога за реизбор Загорке Доловац у тужилачком савету, сматрајући и пре пет година, и пре десет година да је она исто зло, други су тада ћутали и својим гласовима директно подржали континуитет таквог тужилаштва. Није то једини пример, али је окосница која јасно указује на лицемерје оних који кроз статусе и текстове о овом тужиоцу пројектују своју суштину.
Колико далеко су спремни да иду, показује и то да ни невладина организација где је Миловановић члан УО, Удружење тужилаца Србије није нашла за сходно да се огласи саопштењем, баш који се куну у независност тужилаштва.
При томе се упорно занемарује суштина, односно да независност тужилаштва није привилегија појединца, већ један од основних стубова сваке уређене државе и вредност на којој почивају и европски правни стандарди, они исти правни стандарди на којима су засноване измене Устава из 2022. године у којима су главну улогу имале ове невладине комитерне истрајавајући на првом и основном постулату – да тужилац има право на независност и да на његову одлуку не сме утицати ни политика, ни режим, а понајмање неко страно тело.
Међутим, у пракси, видимо да се на те принципе позивају само онда када су у складу са тренутним интересима, док у супротним ситуацијама остају по страни. Оваква ситуација јасно показује како изгледа судар појединца са „одметнутим системом“ којем више не одговара његов истинити став. Притисци су организовани тако да га приморају на капитулацију, на усклађивање мишљења са тренутном већином која агресивно захтева лојалност својој ствари.
Његово инсистирање на праву на сопствени став, без обзира на цену, у суштини је борба за слободу професије која не сме бити ни под контролом власти, нити под утицајем различитих интересних кругова. Посебно када се ти кругови представљају као заштитници правде, а у пракси своје деловање граде пре свега на сопственој афирмацији, искључиво кроз дискредитацију других, не бирајући ни речи ни средства.
