ЛЕВИЧАРКА РИЗНИЋ ПРЕТИ „НАРОДНИМ СУДОВИМА“: Повратак реторике комунизма и Хага као симбола пресуда Србима

Screenshot 2026-04-02 114553

Јелена Ризнић

Током протеста испред Ректората у Београду, учесница скупа Јелена Ризнић упутила је претње новинарки, помињући Хаг и „народне судове“, уз поруке које су у делу јавности протумачене као призивање модела обрачуна из периода након Другог светског рата.

Пре два дана одржан је протест блокадера, који јасно указује да је на делу рад удружене Антифе, испред зграде Ректората у Београду, у намери да се спречи истрага трагичне смрти студенткиње Филозофског факултета Милице Живковић. У току протеста забележени су бројни инциденти и изузетно оштре поруке упућене новинарима и институцијама државе.

Посебну пажњу изазвало је понашање учеснице скупа, Јелене Ризнић, која је, обраћајући се новинарки Бранки Лазић, изнела низ претњи, помињући Хаг и такозвани „народни суд“, уз поруку да ће „играти коло на дан када буде ухапшена“.

Помињање Хага, институције која је у делу српске јавности доживљена као механизам за процесуирање српских војних и политичких лидера, као и „народних судова“, који су у послератном периоду били инструмент обрачуна са политичким неистомишљеницима, националистима и интелектуалцима, отвара озбиљна питања о порукама које се шаљу са оваквих скупова.

Према наводима са друштвених мрежа, Ризнић се доводи у везу са појединим невладиним организацијама и медијским круговима, као и са идеолошким ставовима који укључују симпатије према радикалним левичарским покретима. Ове тврдње нису званично потврђене, али су додатно подгрејале реакције у јавности.

Истовремено, током окупљања испред Ректората чуле су се и друге спорне пароле, укључујући оне које су оцењене као антисемитске, као и претње упућене председнику Србије Александру Вучићу.

На скупу се обратио и ректор Универзитета у Београду Владан Ђокић, док је сам протест организован након полицијског претреса у оквиру истраге околности под којима је страдала студенткиња.

Целокупан догађај, како оцењују поједини аналитичари, показује да се у делу јавног простора све чешће користи реторика која призива моделе из прошлости, од међународних судова до револуционарних „народних трибунала“, што отвара питање куда води радикализација политичког говора у Србији.

Милутин Недељковић / Васељенска