Илија Петровић:Аутономија као антисрбство

Некада, док је Бог помагао, знало се да универзитет, заједница више наставно-научних установа (факултета) створених зарад образовања у одређеним областима људског деловања, постоји као највиша образовна институција, те да цео замишљени образовни процес воде и усмеравају ректор, декани и професори. У Срба, било је уобичајено да се та научно-наставна врста бројчано ојачана њиховим ишколованим “производима”, сматра “водећим” интелектуалцима. Животне (не)прилике навеле су ту врсту радо (само)названу “интелигенцијом”, да себи припише не само надљудска већ и надбожанска обележја. Обичноме србском свету, делом неписменом, делом тек описмењеном, то није могло промаћи, али је тек после Великог рата, велики србски пријатељ др Рудолф Арчибалд Рајс (1875-1929) непогрешиво оценио стварну вредност тога “интелигенцијског” слоја, телегентног такорећи, кад је записао да је она “постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа народна својства. Пре великог рата она још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родољубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кукавичлуком а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захваљујући забушавању током рата, ‘интелигенција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вредности српских земаља… истиснуте су”.

На тим и таквим “вредностима”, универзитети у Србији прерасли су у унезверитете, а њихови ректори, декани и професори произвели су себе, делом у ректуме, дркане и профукњоре. Према себи, својим знањима и своме моралу, “саветовали” су Државу Србију:

– Ону која је, највећим делом, прошла кроз школу, али школа није прошла кроз њу;

– Ону којој школа није дозволила да се образује;

– Ону која је осмислила школу, основну и средњу, без понављања и знања;

– Ону која унезверитетлијама “на ноге” шаље недоуке којима се лако може манипулисати, оне који не разликују слова “ћ” и “ђ”, оне који до језичких студија стижу не знајући да уопште постоји нешто што зе зове ћириличко писмо – једно од најзначајнијих показатеља србске духовности -, оне који су, кад им је поклоњена унезверитетска диплома, успели да “из прве” формулишу уставну одредбу којом ће “на вечито и неопозиво” забранити употребу ћириличког писма…

У таквим условима, Држава Србија гледа своја посла а не послове некакве тамо Живе Државе Србије:

а. “Уставила” се на ставу да Србе рашћириличи и одвикне од подсећања на некакву наводну србску националну духовност;

б. По упутству или, можда, налогу добијеном са стране, посредовањем извесне неписмене “стручњаче” за наплату пијачарине, успоставила је именичну “равноправност” женског и мушког рода, што је “женидудадбе” свело на реткост, самачки живот прогласило најпожељнијим обликом животарења, једвапреживљавања и умируцкања и обесмислило старо животно правило да кућа не лежи на земљи већ на жени – што све значи да је србски род “награђен” бесплатном картом за пут у самоуништење;

в. Обесмислила је школски систем, тако што га је претворила у незнавено шеталиште дечјих “правњака”;

г. Због наводне заштите још наводније унезверитетске аутономије, одрекла се бриге о унезверитетским студијама, иако се њихово несрбско и, добрим делом, антисрбско нЕуковање плаћа знојем још увек Живе Државе Србије;

д. Улицу, некад, док је Бог помагао, познату као “станиште” друштвеног талога (скитница, полусвета, пробисвета, беспосличара, беспризорних), претворила је у арену плаћеничког “слободарства” блокадерске руље коју је јалови Запад, данас препознатљив по фашикратском поретку, упослио да обави оно што му није успело током претходних дванаест и по векова – да сатре србски род, почетни народ-мајку, творца људске цивилизације.

Биће да се Држава у све то упустила не знајући да је пре тридесет пет-шест година (17. јуна 1991) пропао један покушај да се Београдски универзитет “ванстраначки” институционализује, пошто су један ректор, петоро професора и четворица студената одслушали шта им је рекао Слободан Милошевић:

“Да ли можемо да кажемо да је универзитет тај који треба да разматра на наставно-научном већу како да се води политика државе? Ја мислим не. Ја мислим, не би било никакве среће кад би се то догађало. Ја сам на пример добио огроман број порука родитеља који енергично протестују због политизације на универзитету, и родитељи који сада шаљу децу да полажу испите за пријем на универзитет питају где да шаљу децу? Зар није могуће поштовати аутономију универзитета, зар се сме и зар се може дозволити да универзитет постане поприште разних политичких сукоба. Мислим да у том погледу ви имате једну велику одговорност и мислим да је наш национални интерес да се универзитет, а пре свега студенти, заштите од стављања у функцију било какве страначке борбе и страначких захтева”.

Са свим тим у вези, Милошевић је затражио од присутних преговарача “као одговорних људи који воде Универзитет, да настојите да заштитите студенте од увлачења у страначке сукобе… да се студенти, млади људи дакле, који тек треба да преузму одговорност у друштву, заштите од увлачења у страначке комбинације. Ви то, нажалост, нисте учинили. Не може се дозволити страначка борба и конфронтација на Универзитету. Ако желите добро тој омладини онда то треба имати у виду”.

И затражио је од њих да, кад је реч о поштовању разних виђења и мишљења о управљању државом, имају у виду да се тако нешто не може препустити на вољу “разних мишљења, група, партија, партијица и осталих чинилаца политичког живота који је код нас… веома разноврстан, с читавих седамдесет политичких партија и разних других група од којих вероватно бар једна половина готово да и нема чланства”. Има ли се на уму толика “разноврсност”, било је сасвим разложно што је Милошевић изрекао неколико речи и о евентуалним пречим правима неких да утичу на мењање политичке воље србског народа. “Ми у Србији не правимо хијерархију и не правимо грађане првог, другог и трећег реда. Нама су сви грађани једнаки. Према томе, ви као професори универзитета за мене сте потпуно једнаки у политичкој вољи као и сваки сељак широм Србије и сваки радник широм Србије. Не може ваше мишљење бити старије од мишљења радника или сељака, нити – морам то сасвим отворено да кажем – сматрам овакву консултацију или овакав разговор важнијим од разговора са радницима у неком предузећу или са сељацима широм Србије”.

Тек да београдски студенти не би остали на ветрометини, усамљени у својим “власторушевним” пословима, њима су се после два дана прикључили и студенти новосадског универзитета. Окупило их се, кажу, око триста, али и то је било довољно за изјаву да “Новосадски универзитет више неће да ћути и да нећемо више да будемо кукавичје јаје овог режима. Дајемо безрезервну подршку Београдском универзитету, студентима и професорима и њиховим захтевима”. Њих је, по прилици, понајвише разљутила Милошевићева изјава у разговору са београдским студентима да новосадски студенти мисле друкчије. По новосадским тумачењима, “они траже само оно што може да користи народу, коме је доста рата, немаштине и који желе да граде нови живот”. Са колико се бриге тај скуп односио према “народу”, казује и изјава једнога тамошњег “психолошког” професора “да Слободан Милошевић очекује подршку од чобана и дрвосеча, а не професора и студената”, таман као да је србски народ “састављен” искључиво од студената и професора. Да би се за такво “психологизовање” сазнало и у Београду, Новосађани су формирали делегацију и послали је тамо да преприча шта се то дешава северно од Дунава.

Држава се данас не бави подршком ових или оних, дрвосеча или студената, професора или чобана, она брине да ко не нашкоди тамо некој аутономији – оној унезверитетској.

Јесте да Закон о основама система образовања и васпитања који се тиче основних и средњих школа – познаје аутономију просветних установа “кроз планирање и остваривање одговарајућих активности… у циљу унапређивања квалитета образовања и васпитања”, кроз “аутономију наставника… да самостално конципира процес наставе и учења, уз одговорност за резултате учења”, кроз “доношење одлуке о избору уџбеника” као и кроз сарадњу са разним “спољним” институцијама и службама, “ради остваривања права деце, ученика и запослених”, али не забрањује заинтересованом родитељу да тамо понекад наврати не би ли видео како се његово дете уклапа у школску васпитно-образовну шему, нити школи искључује право да у свом “пословном” простору држи и наоружано обезбеђење које тамо неки КоКец у свом образовно-васпитном походу на школско сведочанство, има право и да убије, не би ли, можда, “витешким” чином заштитио озакоњену аутономију.

Тако школице – а универзитети су заштићени Законом о високом образовању који њиховој аутономној делатности, уз повећу гомилу најразличнијих “принципа”, гарантује “1) право на утврђивање студијских програма; 2) право на утврђивање правила студирања и услова уписа студената…” али и то “уз поштовање људских права и грађанских слобода и отворености према јавности и грађанима”. Кад уз наведене две “феле” високообразовних послова кажемо “и то”, онда би свако иоле разложан морао поставити питање због чега се склоп “аутономија универзитета” тумачи као неотуђиво право свих и свакога на универзитету да ради све и свашта, било шта и којешта – укључујући и труд да свој “аутономни” статус користе не би ли, кад су већ почели да користе уџбенике произведене на фашикратској страни, “испловили” из Србије и спас нашли на фашикратском сметлишту у тренутку кад марксистички сатанисти буду Србију извукли на дебело море и тамо потопили – а да нико под капом небеском не би смео ни помислити да затражи одговорност за понешто од тамо почињеног .

Мада речени Закон има у виду “поштовање људских права”, “грађанске слободе” и “отвореност према јавности и грађанима” а не самовољу ко зна на који начин устоличених и изразито антисрбски расположених    ректума, дркана и профукњора, све су то досетке “за засенити простоту”. Јер, Држава као “овлашћени” тумач и бранилац универзитетске аутономије, потпуно занемарује истину да универзитети не делују на постојању сопствених финансијских и материјалних средстава, већ на најразличнијим законски обавезаним доприносима Живе Државе Србије. Прихвати ли се универзитетска аутономија као недодирљива категорија, онда се њено постојање на рачун Живе Државе    мора препознати као пљачка.

Но, и то је безазлено у односу на оно што универзитетска аутономија вуче за собом.

Биће да је тога (не)свестан и некакав “проширени ректорски колегијум” наводно врло заинтересован за “очување достојанства академске заједнице”, пошто од Државе захтева да престане са “демонстрацијом силе и самовоље… уз уважавање аутономије универзитета, академских слобода и права грађана на протест”, што укључује и право појединих професора београдског унезверитета да по улицама купе смеће, трпају у контејнере и аутономно увршћују у наставни програм; онако како је то учинио, “према поузданим информацијама ‘Информера’, професор ‘смећар’… који предаје на Одељењу класичних наука Филозофског факултета”.

У Земљи Србији у којој се и на законску одредбу да “на високошколској установи није дозвољено политичко, страначко… организовање и деловање”, гледа као на “страно тело” у законској регулативи, некакви студентски пленуми, политичка врста из броЗЛОвскога времена, професорски политички иступи и њихово пристајање на најбесмисленије “изборне листе” састављане по ко зна чијој памети, доживљују се као део унезверитетске аутономије. Баш тако, а ако се ректор београдског универзитета сагласио да предводи изборну иницијативу “Студенти у блокади”, те стиже и да са неким специјалним тужиоцем, некаквим кошарачким трчкаралом и неким “стручњацима” из државне железнице припрема “платформу” за државни удар – како нас то извести “Информер” -, што се тамо не би уврстили и “његови” професори.

А док избори не стигну на дневни ред, такозвана “академска елита” својски се труди да своје у антисрбству огрезло “аутономно знање” представи “широким народним масама”, при томе прикривајући истину да свој (не)васпитни и (без)образовни утицај користи не би ли поверену им наивну младеж затровала до бесконачне мржње према сопственом србском роду и сопственој Отаџбини.

Томе се може додати да “није тајна да су поједине протестне групе добијале подршку, и логистичку и финансијску, од организација и појединаца из Хрватске. Није тајна ни да се све више активиста из Србије директно умрежава са центрима који ниједан национални интерес Србије не виде као легитиман. А управо је Хрватска та која је угостила групу оптужену за насилно рушење уставног поретка у Земљи Србији и још увек им пружа уточиште . Па се црногорствујући портал “Монитор” нашао да блокадерске студенте у Србији брани од изјаве епископа крушевачког Давида да су “наши студенти српске усташе” .

И, опет, зарад узгредног чуђења: никоме у Држави још није пало на ум да унезверитетску аутономију изједначује с аутономијом коју познаје закон о основном и средњем школству – кроз “аутономију просветних установа” у планирању и остварењу васпитног и образовног рада и кроз “аутономију наставника” у наставном процесу, али коју још нико и никада није сматрао толико недодирљивом као што се она унезверитетска тумачи вандржавно, ванјавно, ванвременски…

Зато се и може десити да, пре неки дан, са ректумског балкона, као осврт на погибију оне студенткиње, Умишљени Ђокица унезверено изректумише претећу поруку Држави Србији да, ако “пошаљете полицију, на сваку патролу коју пошаљете доћи ће хиљаду студената”. Како би те речи деловале довољно упозоравајуће, он ће одмах објаснити са које стране ветар дува: “Тражимо независну… међународно надгледану истрагу околности смрти наше студенткиње… Позивам универзитете широм Европе, европске институције које верују у академску слободу да се огласе”.

Највероватније, “интернационализацијом” сопствене ректумске одговорности хтео је да полицијску истрагу о погибији оне студенткиње скрене са могућности да је на петом спрату неке тамо унезверитетске аутономије дошло до размимоилажења међу блокадерима, да се студенткиња није самоубила, већ да су је, несрећницу, “искочили” кроз прозор њени дотадашњи исто(не)мишљеници

Да није дошло до брзе полицијске истраге у просторијама “аутономног” унезверитета, ректорат и блокадери би њену погибију искористили у своје нељудске циљеве оптужујући Државу да је унезверитетску аутономију поништила блокадом њених излазних врата и злосрећну студенткињу натерала да излаз у слободу потражи скоком кроз прозор.

Као што је претходних петнаестак месеци, да ли незаинтересовано, да ли    са разумевањем пратила свестрано поткопавање државних темеља, Држава је ректумску претњу прећутала а није се обазирала на мишљење једнога политичког аналитичара да, кад “пред масом која је већ била политички узаврела… поручује да на сваку полицијску патролу може доћи хиљаду студената, то није порука смиривања, одговорности и институционалне озбиљности, то је порука мобилизације, притиска и демонстрације уличне снаге… против државе”.

Једнако као што је пречула изјаву једнога неблокадног професора да су ректумски “јадни покушаји да маскирају то неким тврдњама о аутономији Универзитета”, да то “са аутономијом Универзитета апсолутно нема никакве везе”, те да “они мисле да је Универзитет некакав азил, па ако неко направи кривично дело, оде да живи на факултету и нико му ништа не може”. Чак и ако би, како неко неопрезно рече, полицијска “посета” београдском ректумату показала да је његов научно-образовно-административни простор личио на свињац. Неопрезно, наравно, јер се такво поређење може сматрати увредом за свиње и њихова станишта, будући да се у домаћинским кућама строго води рачуна да се свиње, да ли за продају, да ли за употребу у домаћој радиности, одгајају у чистим оборима.

Но, било како било, остало је само да се из свега тога извуку бар два питања:

– Да ли су студенти који су кренули да руше власт у србској држави, претходно успели да развласте неке у својим родитељским домовима, своје очеве и мајке, оне који се упорно и несебично труде да своју још увек недозрелу децу ишколују за обављање неких високостручних послова, али свакако не да руше сопствену Отаџбину;

– Кад су то они последњи пут успели да смене своје очеве и мајке и кога су, по којим мерилима, поставили на тако упражњене “функције”.

И остало је да се констатује:

– Студенти су последњи који ће се у некој домаћинској кући питати за неки важан пословни потез јер најчешће и нису у кући;

– Студенти, у највећем броју “пословно” неспособни да своје студије окончају у предвиђеном року, мисле да могу управљати државом, заварани оном “мудрошћу” броЗЛОвог доглавника Куперштајна који је пре педесетак година обећао свим израслим “титовим пионирима” да ће, пошто су навршили осамнаест година, имати право да “конкуришу” за Председника Републике;

– Студенти у Србији најбројнија су група којом се, још увек, опробаним триковима, броЗЛОвски, најпримитивнијим обећањима, може бескрајно манипулисати, увек на штету сопственог народа, нарочито због тога што они нису били на часу, већ на улици, кад је требало научити једну божанску поруку људском роду: “Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи”.

И, за сам крај, није чудо што се србски народ напуштен од оних који би требало да му буду духовни и домаћински предводници, још увек налази на ветрометини.

Остаје нам само да се надамо да ће србском генију који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, бити дато да нађе излаз из данашњега србског безнађа.

Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране и да ће све бити постављено на своје право место.

У одсуству оних који су заборавили на своју плаћену улогу у званичним државним, политичким и научним институцијама по Земљи Србији, корисно би било да они који у србском народу и сада србски мисле, зборе и творе, већ сада почну постављати циљеве за деловање на њиви будућих дана.

Мало због себе – више због потомства.

Илија Петровић