Откривено ко је највише профитирао од примирја у Ирану

Док међународна јавност покушава да процени домете крхког споразума о прекиду ватре између Сједињених Америчких Држава и Ирана, који је објављен у уторак, све више анализа указује да се као један од главних добитника у новонасталој ситуацији издваја – Кина.

Према оцени више западних медија, укључујући и „Гардијан“, утицајни кругови у Пекингу одиграли су значајну улогу у подстицању Техерана да прихвати привремени прекид ватре, чиме је додатно ојачан имиџ Кине као све присутнијег посредника у глобалним кризама. Истовремено, кинески државни и провладини медији представљају овај развој догађаја као доказ дипломатске зрелости Пекинга у времену међународних потреса.

Додатну тежину таквим тврдњама дао је и амерички председник Доналд Трамп, који је у изјави за Франс прес навео да верује како је управо Кина обезбедила сагласност Ирана да пристане на прекид ватре. Сличне оцене изнели су и поједини ирански и пакистански званичници, указујући на преговоре вођене у Исламабаду као кључну дипломатску тачку.

Ипак, упркос оваквим оценама, део аналитичара остаје опрезан. Како истиче Николас Лајал из истраживачке компаније „Трендс“, питање није да ли је Кина утицала на Иран, већ шта је Иран заправо прихватио. Према његовим речима, ирански план прекида ватре, који је обухватао десет тачака и који је Вашингтон раније оценио као „изводљив“, у суштини представља наставак раније изнетих захтева Техерана.

„Иран није направио суштинске уступке, што значи да овај договор може представити као сопствену политичку победу“, оцењује Лајал, додајући да је у таквим околностима сваки спољни притисак био ограниченог значаја. Другим речима, како закључује, „врата су већ била отворена“.

Званични Пекинг, међутим, остаје уздржан. Портпаролка Министарства спољних послова Мао Нинг изјавила је да је Кина „активно радила на деескалацији и обустави војних дејстава“, али није директно потврдила улогу у преговорима.

Ипак, за Кину је и сама перцепција посредничке улоге од значаја. Последњих година Пекинг систематски гради позицију дипломатског актера на Блиском истоку, од посредовања у приближавању Саудијске Арабије и Ирана 2023. године, до иницијатива попут „Пекиншке декларације“ палестинских фракција 2024.

Најновији предлог у сарадњи са Пакистаном, који подразумева план од пет тачака за прекид ватре и поновно отварање Ормуског мореуза, уклапа се у ту стратегију. Ипак, како упозоравају поједини аналитичари, овакве иницијативе често имају за циљ изградњу глобалног имиџа Кине као одговорне силе, више него конкретно решавање сложених конфликата.

Скептицизам постоји и када је реч о потенцијалној улози Кине као гаранта примирја. Истраживач Сонг Бо са Универзитета Цинхуа указује да Пекинг нема довољно директних политичких и безбедносних полуга у региону да би ефикасно контролисао поштовање споразума. „То би био изузетно скуп и ризичан дипломатски подухват“, оценио је он.

Слично мишљење дели и аналитичар Вилијам Јанг, који наглашава да је овај пут ситуација озбиљнија него у претходним случајевима, будући да нестабилност на Блиском истоку директно погађа виталне економске интересе Кине.

Наиме, као највећи купац иранске нафте, Кина има снажан економски мотив да подржи стабилизацију региона. Потенцијални раст цена енергената и ризик од глобалне рецесије представљају директну претњу њеној извозно оријентисаној привреди.

У том контексту, како истиче Сонг Бо, сваки напор који може допринети снижавању цена нафте и ублажавању тржишних потреса има стратешки значај за Пекинг.

Иако остаје нејасно колики је био стварни домет кинеског утицаја у постизању прекида ватре, извесно је да Пекинг све више користи сваку кризу као прилику за јачање свог међународног положаја. Да ли је реч о стварном дипломатском пробоју или вештој геополитичкој презентацији, остаје питање на које ће одговор дати тек наредни развој догађаја.