Блискоисточни чвор без решења: један корак до преговора, два до ескалације

Девет месеци након што је амерички председник Доналд Трамп прогласио ирански нуклеарни програм „потпуно уништеним“, Сједињене Америчке Државе и Иран поново су за преговарачким столом. Овога пута у Пакистану, у атмосфери коју западни медији описују као потпуно лишену међусобног поверења. Примирје које је уследило након кратког, али интензивног рата Израела и Ирана прошле године и даље је крхко, а могућност његовог распада остаје реална у сваком тренутку.

Након дванаестодневних сукоба 2025. године, Вашингтон је саопштио да су амерички удари „збринули“ ирански нуклеарни програм, док је иранска одмазда оцењена као ограничена. Ипак, већ тада је било јасно да прекид ватре није праћен политичким договором о будућности иранског нуклеарног програма, што се данас показује као кључна слабост читавог процеса.

Иако су директна непријатељства обустављена, суштински спор између две стране остао је нерешен. Иран није дао јасне гаранције да ће одустати од даљег развоја нуклеарних капацитета, док Вашингтон и његови савезници настављају да сумњају у намере Техерана. Тај раскорак додатно продубљује нестабилност у региону, са потенцијалним последицама по глобално тржиште енергената.

Преговори који су у току у Пакистану заснивају се на обостраном интересу да се избегне нова ескалација, али управо недостатак поверења представља највећу препреку. Две стране остају удаљене у кључним питањима, а почетне позиције указују на то да ће пут до било каквог трајнијег решења бити дуг и неизвестан.

Додатну неизвесност уноси и шири регионални контекст. Сукоби између Израела и Либана, у којима значајну улогу има Хезболах као ирански савезник, прете да поткопају крхко примирје. Техеран је већ упозорио да би наставак израелских удара могао да изазове нову реакцију, што би читав процес вратило на почетак.

У позадини свега налази се сложена мрежа политичких и идеолошких интереса. Иранска политика према региону, посебно у односу на палестинско питање и савезнике у оквиру такозване „осовине отпора“, дубоко је укорењена у државном апарату, што ограничава простор за брзе и радикалне заокрете.

У случају неуспеха преговора, последице би могле бити вишеструке. Пре свега, постоји ризик од нове војне ескалације, потенцијално ширег регионалног сукоба. Истовремено, сваки поремећај у Ормуском мореузу могао би да изазове озбиљне ударе на глобалну економију, пре свега кроз раст цена нафте и транспортних трошкова.

У таквом сценарију, Вашингтон би се суочио са тешким изборима – повлачење уз проглашење политичке победе, наставак ограничених војних операција или улазак у ширу ескалацију са неизвесним исходом и високим ризицима.

За Доналда Трампа, улог је додатно повећан унутрашњеполитичким календаром. У наредним месецима следе важни дипломатски сусрети, укључујући државну посету британског краља, као и планирани самит са кинеским лидером Си Ђинпингом. Истовремено, приближавају се и конгресни избори у новембру, што додатно појачава притисак да се избегне нова криза.

Иако обе стране формално показују спремност за договор, почетне преговарачке позиције остају круте. Помињу се обимни предлози са обе стране, са максималистичким захтевима који више указују на тактичко позиционирање него на реалну основу за компромис.

У таквим околностима, изгледи за трајно решење остају ограничени. Примирје које постоји више делује као предах него као корак ка стабилности – а сваки нови инцидент могао би да га у тренутку претвори у нови сукоб.

Политика