Ко је Селвер Кардовић: уметник или „кабадахија“ који одређује ко сме кроз чаршију?

Кад неко јавно друге назива „највећим изродима људскога рода“, а истовремено у умјетности уздиже лик из сопственог породичног насљеђа који историографија везује за сарадњу са окупатором — онда то више није став, него очигледан примјер дуплих стандарда.

Академски сликар Селвер Кардовић, аутор портрета муле Јакупа ефендије Кардовића, у јавном простору наступа са позиције моралног судије. Проблем, међутим, настаје оног тренутка када та „морална вертикала“ постане селективна — строга према другима, а благонаклона према сопственом историјском кругу.

Подсјетимо, у јануару 2020. године, Кардовић је на свом Фејсбук профилу објавио поруку под насловом: „КРОЗ НАШУ ЧАРШИЈУ ШЕТЊЕ НЕМА!“, у којој се директно обраћа рожајском пароху Слободану Радојевићу. Тон те објаве не оставља много простора за тумачење:

„Умјесто да ширите љубав, мир и слогу међу народом… ви се дичите фотографијама са највећим изродима људскога рода.“

Већ у овој реченици Кардовић себи даје право да пресуђује — и то не аргументом, већ дисквалификацијом. Сљедећи цитат додатно појачава ту линију:

„Очигледно да у вашој ‘кућној радиности’ нема мјеста за поштовање комшија друге вјероисповијести…“

Да би кулминација дошла у позиву на селективно памћење:

„И, очигледно, да ми брзо заборавимо Кацубер и ’90-е. И брзо повјерујемо у твоју ‘маску’, све док те фотографије не одаше.“

Међутим, управо ту настаје кључна пукотина у овом „моралном суду“. Јер, док другима замјера фотографије и симболе, Кардовић истовремено не види проблем у томе што својим умјетничким радом афирмише лик муле Јакупа ефендије Кардовића — личности коју историографија препознаје као сарадника окупатора и учесника злочина у Другом свјетском рату.

Другим ријечима: за једне су фотографије довољне да буду „изроди“, а за друге ни историјска улога није препрека да постану предмет умјетничке афирмације.

Ту се више не ради о принципу — већ о идентитетској селекцији.

Исти образац видљив је и у односу према литијама. Кардовић им се противи у „свом граду“, инсистирајући на симболичком власништву над јавним простором — „кроз нашу чаршију шетње нема“ — док истовремено не доводи у питање јавно присуство и културну обраду спорних личности из сопственог насљеђа.

Црногорски умјетник Селвер Кардовић вјероватно неће достићи „славу“ свог презимењака, муле Јакупа Кардовића, али ће остати забиљежено какав је однос имао према литијама и јавном простору у којем дјелује. Његов однос према равногорском покрету може бити ствар личног става, али чињеница да осуђује свештеника због фотографија које указују на могућу блискост са тим покретом, док истовремено својим радом афирмише лик историјски компромитоване личности из сопственог насљеђа, излази из оквира „умјетничке слободе“ и улази у поље очигледних дуплих стандарда.

ИН4С