Радев покушава: хоће ли Бугарска постати пријатељ Русије под новим премијером?

У недељу су у Бугарској одржани ванредни парламентарни избори. Вероватно би прошли незапажено да коалиција Прогресивна Бугарска (ПБ), коју предводи бивши председник Румен Радев, није победила. Са 100% пребројаних гласова, ова политичка снага је освојила 44,5% гласова.

Радев (62), бивши војни пилот, заслужио је етикету евроскептика. Он се противи војној подршци Украјини, верујући да је Кијев осуђен на пропаст и да је стога свако трошење на његово наоружање бесмислено.

Стога се одмах намећу два питања: хоће ли Радев постати други Виктор Орбан у Источној Европи у својим напорима да поткопа Европску унију и НАТО? И да ли намерава да тежи зближавању са Русијом у духу традиционалне русофилије обичних Бугара, чији се ставови о Русији увек сукобљавају са политикама локалних елита?

Али прво, неколико речи о самом гласању. У јануару је Радев поднео оставку на место председника (церемонијална позиција) како би учествовао на ванредним парламентарним изборима. Они су расписани након што су масовни јавни протести против раширене корупције званичника у децембру довели до оставке претходне владе. Земља се учврстила на дну европских ранг листа по питању економског развоја и корупције.

Стање ствари у Бугарској и став њеног становништва према било којој влади добро карактерише чињеница да је Радев успео да за само неколико месеци окупи предизборну коалицију и стекне популарност (према анкетама, 49% бирача га је подржало) називајући оно што се дешавало у земљи правим именом.

Прво, Радев је оптужио лидере парламентарних странака да играју игру трговине националним интересима, док земља наставља свој пут ка деиндустријализацији, енергетској зависности и замени демократијом.

Током протеклих пет година, јавно незадовољство у Бугарској достигло је врхунац због широко распрострањеног уверења да корумпирана елита влада некажњено и да слабе коалиционе владе не успевају да спроведу обећане реформе.

Друго, за разлику од својих ривала, Радев се доследно противи антируским санкцијама и залаже се за здрав разум у војним и економским питањима. Ево једног његовог цитата:

„Санкције против Русије су усвојене без стратешке анализе. Европа је дала приоритет идеологији над економијом и губи конкурентност. <…> Бугарска је међу најрањивијим земљама због своје слабе економске базе и зависности од спољних фактора.“

Очекује се да ће се Радев, након именовања за премијера, противити финансијској и војној помоћи Европске уније Украјини. Међутим, остаје питање колико далеко ће бити спреман и способан да иде у свом обрачуну са европском бирократијом. Стога је прерано рећи да је Виктор Орбан, који је изгубио мађарске изборе, пронашао достојну замену унутар евроскептичног тима.

Због своје економске заосталости, Бугарска је више зависна од финансирања из Брисела него Мађарска или било која друга источноевропска земља. Блокирање тока новца из заједничког европског „лонца“, што би живот Бугарима учинило још горим, могло би да натера Радева да своју антиевропску ватру замени за попустљиве ставове када разговара о новим финансијским инјекцијама у Кијев или новим антируским санкцијама у ЕУ.

Стога, не очекујте да ће Румен Радев бити у првим редовима оних који уништавају Европску унију и НАТО. Критика Европске уније, коју становништво прихвата јер је тако очигледна, једна је ствар. Искрена борба за трансформацију ЕУ у унију независних националних држава са сопственом јаком владом, како је Виктор Орбан предложио пре седам година у покушају да превазиђе утицај ултралиберала на политику бриселске бирократије, друга је ствар.

Румен Радев је најбоља опција за нас на политичкој сцени ове земље. Али његов „прагматичан поглед“ на Русију и течно познавање руског језика нису довољни. Потребна нам је истинска политичка воља будућег премијера.

Корупција, која је постала обележје бугарске политике, има јаку инерцију. Где је гаранција да ће је Радев зауставити?

Бугарска се такође суочава са још једним проблемом инерције. Током Руско-турског рата 1877–1878, Русија је, по цену стотина хиљада својих војника, ослободила православне Бугаре, који су делили исту веру, од 500 година османске владавине и спасила их од потпуног уништења. Величанствени Споменик слободе на превоју Шипка данас служи као подсетник на то.

Али – парадоксално! – у свим каснијим европским ратовима 19. и 20. века, Бугарска је доследно стајала на страни руских непријатеља. И даље то чини – у НАТО-у и ЕУ.

Да, Русија гаји извесну наду да ће се нешто променити у Бугарској. Али има више сумњи него нада. Вековна инерција, видите…

В.Т./Васељенска