Сокол о Јасеновцу: Сећање на жртве провокација, а Србија и СПЦ ,,великосрпска претња“

Обележавање Дана сећања на жртве геноцида у логорима Јасеновац, Маутхаузен и Дахау у Црној Гори, уместо да буде тренутак достојанственог памћења и пијетета, послужило је као повод за још један у низу срамних иступа хрватског европарламентарца Томислава Сокола.

Уместо речи саосећања и поштовања према жртвама, Сокол је поново изабрао добро утабану стазу – нападе на Србе, Српску православну цркву и, по старом обрасцу, етикетирање свега што има везе са Србијом као „великосрпску претњу“.

Посебно је симптоматично што је обележавање Јасеновца – места страдања стотина хиљада невиних, међу којима су доминантно били Срби – назвао „провокацијом“. Поставља се логично питање: коме може бити провокација сећање на жртве? И зашто баш онда када се говори о српском страдању?

Сокол иде и корак даље, па без икакве задршке повезује обележавање Јасеновца са наводним „великосрпским пројектом“, оптужујући српски народ и политичке представнике да манипулишу жртвама ради политичких циљева. Оваква реторика није ништа ново – она је само наставак дугогодишњег наратива у којем су Срби увек дежурни кривци, чак и онда када се ради о њиховом страдању.

Ни Српска православна црква није поштеђена. По Соколу, СПЦ је инструмент „контролисања“ Црне Горе, што представља класичан пример грубе дискредитације највеће верске заједнице у земљи и отворено вређање верских осјећања великог броја грађана.

Посебну тежину носи и његово упорно инсистирање да је Црна Гора под „директном линијом Београда“, као и приче о „србизацији“, што је већ виђени политички речник који више говори о предрасудама онога ко га користи него о стварном стању.

У суштини, Соколов наступ може се свести на неколико сталних теза: Србија као претња, СПЦ као инструмент, а српски народ као фактор нестабилности. И све то – чак и када је тема Јасеновац.

Оно што додатно забрињава јесте покушај да се сећање на жртве релативизује и политички инструментализује, али овога пута не од оних који га обиљежавају, већ од оних који би да га унапријед дисквалификују.

Зато није питање шта је Сокол рекао – већ зашто увек говори исто. И зашто су му, по правилу, увек пуна уста Србије, Срба и Српске православне цркве, чак и онда када би једина тема требало да буду – жртве.

А жртве, за разлику од политичара, заслужују тишину, поштовање и истину – не увреде и дневнополитичке конструкције.

ИН4С