Опсесивне фиксације Елмедина Конаковића

Ди­пло­ма­ти­ја је, бар у те­о­ри­ји, умет­ност пре­го­ва­ра­ња, су­здр­жа­но­сти и оно­га што се у ста­рим шко­ла­ма на­зи­ва­ло до­сто­јан­ством др­жа­ве ко­ју пред­ста­вљаш. Ме­ђу­тим, оно што смо има­ли при­ли­ке да ви­ди­мо на па­не­лу „Из­град­ња ми­ра на Бал­ка­ну: ди­ја­лог, по­сло­ва­ње и умре­жа­ва­ње”, одр­жа­ном у окви­ру ди­пло­мат­ског фо­ру­ма у Ан­та­ли­ји, ни­је би­ла ди­пло­ма­ти­ја већ кла­сич­на де­мон­стра­ци­ја си­ле без по­кри­ћа, упа­ко­ва­на у фор­мат ко­ји под­се­ћа на јеф­тин ри­ја­ли­ти про­грам. Глав­ни про­та­го­ни­ста тог пер­фор­ман­са био је Ел­ме­дин Ко­на­ко­вић, ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Бо­сне и Хер­це­го­ви­не, ко­ји је од­лу­чио да пре­сти­жну го­вор­ни­цу ис­ко­ри­сти не за ре­ша­ва­ње ре­ги­о­нал­них иза­зо­ва, већ за вен­ти­ла­ци­ју лич­них фру­стра­ци­ја и об­ра­чун са зва­нич­ним Бе­о­гра­дом.

Ње­го­во из­ла­га­ње на па­не­лу, про­же­то тврд­ња­ма да ре­ги­о­ном вла­да­ју „нај­го­ри по­ли­ти­ча­ри”, би­ло је очи­глед­но усме­ре­но ка јед­ном чо­ве­ку – пред­сед­ни­ку Ср­би­је Алек­сан­дру Ву­чи­ћу. Та вр­ста оп­се­сив­не фик­са­ци­је, где се сва­ка при­ли­ка за ре­ги­о­нал­ну са­рад­њу жр­тву­је за­рад ни­ских по­пу­ли­стич­ких по­е­на, раз­от­кри­ла је не са­мо Ко­на­ко­ви­ће­ву по­ли­ти­ку, већ и ње­го­ву на­рав. Док је он по­ди­зао тон и по­се­зао за увре­да­ма ко­је не при­ли­че ни­јед­ном озбиљ­ном но­си­о­цу функ­ци­је, ње­гов срп­ски ко­ле­га Мар­ко Ђу­рић од­го­во­рио је она­ко ка­ко се то у ци­ви­ли­зо­ва­ном све­ту ра­ди: мир­но, ста­ло­же­но и ар­гу­мен­то­ва­но. Срп­ска де­ле­га­ци­ја, са­свим оправ­да­но, на­пу­сти­ла је фо­рум ка­да је ни­во ко­му­ни­ка­ци­је пре­шао гра­ни­цу на­кон ко­је сва­ка да­ља ди­ску­си­ја гу­би сми­сао.

Но, пра­ви тест лич­но­сти и по­ли­тич­ке зре­ло­сти Ел­ме­ди­на Ко­на­ко­ви­ћа усле­дио је тек на­кон зва­нич­ног де­ла, ка­да се су­о­чио с пи­та­њем из пу­бли­ке ко­је ни­је би­ло део ње­го­вог при­пре­мље­ног сце­на­ри­ја. Као не­ко ко је на фо­рум по­зван као го­шћа с тур­ске стра­не, без ика­квог прет­ход­ног кон­так­та или до­го­во­ра са зва­нич­ном срп­ском де­ле­га­ци­јом, по­ста­ви­ла сам му са­свим ло­гич­но пи­та­ње, про­ис­те­кло ди­рект­но из ње­го­вих тврд­њи: Ако су по­ли­ти­ча­ри у ре­ги­о­ну нај­го­ри, да ли и се­бе свр­ста­ва у ту ка­те­го­ри­ју и шта је он то кон­крет­но ура­дио за овај ре­ги­он? Од­го­вор ко­ји сам до­би­ла ни­је био ди­пло­мат­ски – био је то од­го­вор чо­ве­ка ко­ји у сва­ком пи­та­њу ви­ди не­при­ја­тељ­ску за­се­ду, а у сва­ком са­го­вор­ни­ку ме­ту. Ко­на­ко­вић се по­нео као увре­ђе­ни де­се­то­го­ди­шњак, не­спо­со­бан да ис­тр­пи кри­тич­ку ми­сао, од­но­сно не­при­ја­тан упит.

Ка­да сам му ка­сни­је, ван до­ме­та ка­ме­ра, при­шла да кон­ста­ту­јем да ни­је од­го­во­рио на пи­та­ње, већ да је на­пра­вио шоу, пи­та­ла сам га за­што је то­ли­ко фру­стри­ран пред­сед­ни­ком Ср­би­је и да ли се, иза те агре­си­је, кри­је не­ка вр­ста не­уз­вра­ће­не љу­ба­ви. Уме­сто ди­пло­мат­ског од­го­во­ра, до­би­ла сам ма­ни­пу­ла­ци­ју: на свом при­ват­ном феј­сбук про­фи­лу об­ја­вио је ви­део-сни­мак у ко­јем је мо­је пи­та­ње пот­пу­но из­ба­че­но, оста­вља­ју­ћи са­мо ње­гов од­го­вор ко­ји је ви­ше ли­чио на стра­нач­ки пред­из­бор­ни про­глас не­го на ре­чи ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва. То је вр­ху­нац не­ди­пло­ма­ти­је – мон­ти­ра­ти исти­ну ка­ко би се одр­жао при­вид ауто­ри­те­та пред соп­стве­ном гла­сач­ком ма­ши­не­ри­јом.

Нај­жа­ло­сни­је у све­му је­сте то што је Ко­на­ко­вић по­ку­шао да мо­је пи­та­ње, ко­је је би­ло чи­ста људ­ска и про­фе­си­о­нал­на ре­ак­ци­ја на ње­го­во по­на­ша­ње, по­ве­же са срп­ском де­ле­га­ци­јом. То је опро­ба­ни ре­цепт оних ко­ји не­ма­ју ре­зул­та­те – про­гла­си­ти сва­ког ко по­ста­ви не­згод­но пи­та­ње „пла­ће­ни­ком” или „фа­бри­ко­ва­ним еле­мен­том”. Ње­му бли­ски ме­ди­ји по­жу­ри­ли су да пре­не­су ту вер­зи­ју при­че, по­ку­ша­ва­ју­ћи да са­кри­ју чи­ње­ни­цу да је је­дан ми­ни­стар на ме­ђу­на­род­ном фо­ру­му био по­ра­жен јед­ним јед­но­став­ним пи­та­њем.

Чи­та­ва ова си­ту­а­ци­ја по­ка­за­ла је сву ого­ље­ност по­ли­ти­ке ко­ју Ко­на­ко­вић за­сту­па. Ако је он тај ко­ји тре­ба да пред­ста­вља Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну у све­ту, он­да је свет у Ан­та­ли­ји ви­део ли­це др­жа­ве ко­ја, уме­сто са­рад­ње, ну­ди са­мо сва­ђу, а уме­сто ви­зи­је бу­дућ­но­сти са­мо ре­ци­кли­ра­ну мр­жњу пре­ма су­се­ди­ма. Ње­го­ва не­спо­соб­ност да се по­на­ша као др­жав­ник, већ као зве­зда дру­штве­них мре­жа, са­мо је по­твр­ди­ла те­зу о „нај­го­рим по­ли­ти­ча­ри­ма”, с тим што је у Ан­та­ли­ји он био тај ко­ји је ту те­зу нај­вер­ни­је илу­стро­вао соп­стве­ним при­ме­ром.

Пи­та­ње ко­је сам му по­ста­ви­ла и да­ље сто­ји у ва­зду­ху, а ње­гов ку­ка­вич­ки бег у ви­део-мон­та­же и феј­сбук кам­па­ње нај­бо­љи је до­каз да он од­го­вор за­пра­во и не­ма. Сва­ки пут ка­да не­ко по­пут ње­га по­ку­ша да по­ни­зи са­го­вор­ни­ка или су­сед­ну др­жа­ву, он за­пра­во по­ни­зи са­мо се­бе и функ­ци­ју ко­ју оба­вља. А из­гле­да да је то мо­је пи­та­ње са­мо по­ка­за­ло ње­го­ву на­рав, као и да ни­је до­ра­стао ди­пло­мат­ском по­зи­ву.

Сенка Павловић Чотрић/Политика