Портрет једног савременика: Војвода Милета Павићевић – Чича
„Милета…више ти личиш на Дражу, него ли он сам на себе“, нашалио се једном академик Матије Бећковић у једном од бројних сусрета са Милетом Павићевићем, легендом Подгорице и Црне Горе, четничким војводом и неуморним борцем за очување народних вриједности Црне Горе и Брда.
Ова опаска можда најбоље описује овог српског завјетника и легитимног носиоца највишег четничког звања добијеног од војводе Мила Ракочевића, ратног капетана Краљевске авијације, четничког војводе и доктора економских наука са римског универзитета.
Говорити о Чичи кроз новински текст није могуће. Једноставно – има људи чији живот не може да стане у биографију, а да не остане неки важан детаљ ван ње, па је и овај текст осуђен на недовршеност. А можда је тако и боље – јер се Чича, иако у поодмаклим годинама, не може свести на функцију, на титулу, на један догађај. Догађања у којима је учествовао и акције које је предводио остаће засигурно мјерило времена у којем смо живјели, али и као огледало за оне који ће тек бити рођени.
На страницама ИН4С-а његово име се није појављивало зато што је било „потребно“, већ зато што се наметало. Догађајима, ријечима, упорношћу. Кроз године, кроз десетине текстова, кроз различите контексте – од саслушања до сабрања, од личних искушења до јавних наступа – израстао је у препознатљив лик: човјек који није мијењао страну, ни када је било најтеже, ни када је било најисплативије.
У времену када су многи учили да ћуте, да се прилагођавају, да „разумију околности“, Чича је остајао на истом мјесту. Не зато што није могао да се помјери, већ зато што није хтио да се помјери од онога што сматра суштином, баш како су чинили његови славни преци у ломним Кучима.
Зато његова прича у текстовима ИН4С-а никада није била само прича о једном човјеку. Била је то прича о вриједности човјека.
А ево прилике да поновимо, без намјере да се упуштамо у детаље. И прије него ли су комунистички окови кренули да труле, Милета – познати подгорички таксиста, обукао се у своју судбину и пригрлио је као најљепшу младу – иако је знао да је пут који је изабрао био трновит и тежак.
Крупни историјски догађаји 80-их и 90-их година прошлог вијека биљеже да је један неуморни Куч стизао да обиђе сваку варош, свако село, свако жариште широм разуђеног српског животног простора – од љуте српске Крајине до светих косовско-метохијских питомина – гдје је год српски живаљ био угрожен.
На пожутјелим фотографијама, већином црно-бијелим – са Чичом ће остати сви познати Срби који су били важни чиниоци у савременим годинама – од Патријарха Павла до Радована Караџића. Он сам је данас вриједни свједок безброј искушења нашег народа широм Балканског полуострва.
И ту се, можда, најјасније види мјера времена о којем је ријеч.
Кроз наслове у којима се понављају ријечи попут „прогон“, „мета“, „саслушање“, није се градила сензација – градила се слика једног континуитета. Континуитета у којем појединац остаје усправан, а околности се мијењају, често на његову штету.
Али Чича није остао у тој причи као жртва. Он је свјесно жртвовао и осјећање да је жртва – јер је знао са каквом „аждајом“ има посла.
Они који га познају знају да је свако дружење, сваки сусрет са њему блиским људима, често почињао истим питањем: „Има ли издаје у нашим редовима?“
Временом, кроз исте те наслове, појављује се друга линија: одлазак међу народ, разговори, окупљања, одлазак у расејање, обиљежавање страдања.
Човјек који је био предмет притисака постаје неко ко сабира, ко подсјећа, ко повезује.
То није промјена правца — то је исти пут, само видљивији.
У том смислу, број наслова на ИН4С-у није пука статистика. Није ни уређивачка навика. То је траг једног присуства које није могло бити занемарено. Десетине и десетине текстова, кроз године, постали су више од архиве – постали су хроника једне упорности.
И управо зато, уочи пунољетства ИН4С-а, на Ђурђевдан 2026. године, када се сабира осамнаест година нашег рада, једна чињеница остаје јасна: кроз све те године, кроз промјене, теме, људе који су долазили и одлазили – Чича је остао.
Други су били вијест свог тренутка, а он је био константа.
Осамнаест година архиве биљеже и једну досљедност: борбу за права Срба која није зависила од политичких циклуса, од функција, нити од тренутних односа снага.
И можда ће, једнога дана, неки од тих текстова наћи своје мјесто и у корицама књиге која ће носити његово име.
Зато данас, пред пунољетством ИН4С-а, није ствар у томе шта смо све објавили — већ с ким смо све то вријеме били.
Чича, осамнаест година си био дио овог портала — не као тема, него као мјера упорности коју смо биљежили.
И све да ИН4С није ништа сачувао у овим страшним годинама свог постојања и опште деградације славне Црне Горе и њених Брда, осим трага твоје борбе – сматраћемо да је и то довољно.
ИН4С
