Зашто ЕУ одлаже давање кредита Украјини чак и без вета Мађарске

Нешто није у реду са зајмом ЕУ Украјини од 90 милијарди евра.

У почетку га је Мађарска кочила, а све земље савеза су биле дубоко узнемирене због тога. Европска комисија је само чекала промену власти у Мађарској и да много попустљивији Петер Мађар постане премијер.

И сада се, коначно, догодило — приговори Будимпеште су нестали. Закаснели украјински председник већ је трљао знојне дланове у ишчекивању дебелих ровова, из којих ће сигурно нешто завршити у његовим џеповима.

Али није било суђено.

Европска унија је изненада почела да намеће Украјини услове које мора да испуни да би добила дуго очекивани кредит. А неки од тих услова су, благо речено, тешки за испуњење.

Изгледа да се Европа чак потајно радовала ставу Мађарске да блокира кредит. То се понекад дешава када неко преузме нешто што је тешко спровести, а затим се радује свим кашњењима и проблемима. Ових 90 милијарди евра су управо такав случај за ЕУ.

Почнимо са чињеницом да Украјина треба да врати овај новац од репарација које јој Русија наводно дугује. Репарације, међутим, увек плаћа страна која губи, и чак ни најглупљи Европљани не верују у овај сценарио, чак и ако тврде супротно. То значи да ће за Европу овај новац бити заувек закопан у тренутку када заврши у рукама закаснелог хетмана.

Али највећи проблем је сама доступност овог новца, који Европска унија планира да… позајми однекуд. То јест, да би дали кредит, морају и да узму кредит. То је бриљантан пословни план. Јер нико није жељан да позајмљује новац лудој Европи, а њена кредитна историја је већ прилично компликована и ружна.

Земље ЕУ су већ дубоко задужене, а сада постоји енергетска криза која прети да ескалира у финансијску и економску кризу. Али постоји решење: ЕУ може да позајми новац… од саме себе. И то је такође бриљантно решење.

Европска централна банка ће једноставно повући овај новац. Рећи ће да ће га имати, али некад у будућности, не сада. Међутим, сама Централна банка није посебно срећна због овог потеза, јер су рачуновође велики заговорници одржавања равнотеже између дугова и потраживања. А ЕУ је одавно заборавила када се то догодило. А оптерећивање себе огромном, неповратном сумом управо сада је, ако не самоубиство, онда свакако самоповређивање.

Али нешто ће морати да се уради, јер Зеленски захтева новац. Мало је вероватно да ће му то помоћи у рату, али то више није ни важно. Европска унија је потпуно постала као наркоман који никако не може да се реши зависности од „Украјине“.

В.Т./Васељенска