Вулић: Ко је Шмиту дао право да буде законодавац?
Другим ријечима, Вулићева је пред Уставни суд ставила питање које се у Сарајеву најрадије заобилази — може ли се један човјек, без избора, без мандата грађана и без потврде домаћих законодавних органа, понашати као парламент?
У прилогу је доставила и акт Секретаријата Парламентарне скупштине БиХ, који додатно огољава читаву конструкцију. Из тог документа произлази да измјене Кривичног закона БиХ, на основу којих је вођен поступак против предсједника Републике Српске Милорада Додика, нису биле разматране нити усвојене у Парламентарној скупштини БиХ.
Секретаријат је јасно навео да Закон о измјенама и допунама Кривичног закона БиХ, објављен у “Службеном гласнику БиХ” број 47/23, није био предмет усвајања у законодавној процедури Парламентарне скупштине БиХ. Још озбиљније, Парламент не располаже ни информацијом ко је био овлаштени предлагач тог закона, нити постоји запис о гласању, јер се о њему није ни гласало.
Дакле, нема предлагача. Нема расправе. Нема гласања. Нема одлуке оба дома. Али има посљедица.
Управо ту Вулићева удара у центар: ако закон није донесен у институцији која је по Уставу надлежна да доноси законе, како је могуће да се на основу њега воде поступци, производе правне посљедице и задире у Уставом гарантована права грађана да бирају и буду бирани?
Посебно је затражила да Уставни суд објасни по ком основу признаје правну снагу актима које је донио Цхристиан Сцхмидт, без потврде домаћих законодавних органа. Тиме је пред Судом отворено питање које више није политичка фраза, већ голи правни проблем: да ли се у БиХ закони доносе у Парламенту или у канцеларији странца који се представља као високи представник?
Вулићева је затражила и одговор како Суд оправдава примјену таквих аката у односу на принцип законитости и уставни поредак БиХ, посебно имајући у виду одредбе према којима је БиХ демократска држава, а закони се доносе кроз Парламентарну скупштину БиХ.
У прилогу посланичког питања достављен је и шематски приказ уставног оквира доношења закона у БиХ, у којем је јасно приказано да закон мора проћи Представнички дом и Дом народа, те ступити на снагу након објаве.
Суштина питања Сање Вулић зато је једноставна и брутална: ако закон није прошао парламентарни пут, ако га нису усвојили изабрани представници грађана, ако о њему није гласао ниједан дом — шта је онда тај акт?
Закон или политичка наредба?
И још важније: ако Уставни суд БиХ такав акт третира као закон, да ли онда чува Устав или овјерава његово заобилажење?
Вијести365
