Три стуба српске доминације кроз савез са Израелом! Нова оружана сила и крај епохе европских уцена!

Ако је споразум између Београда и Јерусалима био „челични фундамент” нове спољне политике, оно што ћемо након ратификације истог у скорој будућности гледати биће изградња тврђаве коју више нико на Балкану не може ни да заобиђе, ни да игнорише.

Док је регион спавао у лажном уверењу да ће Србија остати заробљена у чекаоницама међународних организација,успорена блокадама, званични Београд је у позадини повлачио потезе који су из корена променили однос снага у овом делу Европе. Формализација војно-техничког савеза са Израелом био је тренутак када је Србија престала да моли за равнотежу.

Први и можда најболнији ударац за све оне који Србији не мисле добро јесте успостављање потпуног технолошког монопола. Деценијама је Балкан служио као депонија застарелог наоружања, где су велике силе пажљиво дозирале моћ сваком актеру како би одржале вештачки мир. Та ера је завршена. израелских технолошких решења у српски одбрамбени систем, кроз интеграцију софтвера и „мозгова” које носе системи попут PULS-а и напредних беспилотних летелица, Србија је прескочила неколико генерација ратовања.

У новој ери ратовања, дошли смо до тога да не морамо да бринемо колико тенкова имамо, већ ко контролише информациони простор и прецизност коју други не могу ни да виде на својим радарима. Наш „дигитални штит” данас је чињеница пред којом са оправданим разлогом застаје сваки агресивни апетит у окружењу. Али зато антипропаганда ради пуном паром.

Други стуб ове нове реалности лежи у салама наше наменске индустрије, која је под будним оком израелске управе „Малбаб” постала нешто много веће од локалног произвођача. Србија је израсла у стратешки производни хаб, место где се израелска генијалност сусреће са српском марљивошћу. Такорећи, постали смо једина тачка у овом делу света која не само да користи, већ и производи и сервисира технологију коју желе буквално сви, али мало ко може да је добије.

Тиме смо стекли најмоћнију могућу економску полугу,односно постали смо незаобилазни. Свака држава која тежи врхунској безбедности сада мора да рачуна на Београд, чиме је Србија себи осигурала позицију „војног Израела” у срцу Европе.

Упркос негативној пропаганди оних који већ месецима спонзоришу и прижељкују немире на српској земљи, овај историјски споразум направио је потпуни преокрет и у нашој дипломатији. Годинама смо слушали како сувереност има цену која се плаћа у Бриселу или Вашингтону. Сада, са Јерусалимом као стратешким партнером који разуме вредност опстанка и силе, Србија је изашла из те игре уцена.

Изградња директне обавештајне и безбедносне осе дала је Србији капацитет за оно што се назива „дипломатија силе”. То значи да наше црвене линије, било да је реч о Косову и Метохији или заштити нашег народа у региону, више нису празне речи. Али има нешто што јесте потребно, а то је стрпљење и чекање правог момента, који желели то неки или не, врло брзо стиже.