Нема члана, нема прекршаја: Коме сметају српски војници и српска песма?

Хајка која је покренута против младих припадника Војске Црне Горе због певања песме „Од Тополе па до Равне Горе“ открила је много више о онима који пресуђују него о самим војницима.

У земљи у којој се деценијама толеришу усташке песме, у којој су јавне личности без посљедица певале Томпсонову „Бојну Чавоглаве“, у којој су антисрпске поруке често представљане као прихватљив облик јавног изражавања, управо је једна стара српска песма представљена као безбедносна претња.

Реис Исламске заједнице Рифат Фејзић поручио је:

„Ако је Црна Гора грађанска држава, она не може имати фашистичку војску.“

Потпредседник Скупштине Црне Горе Мирсад Нурковић отишао је корак даље, говорећи о „злочиначкој идеологији“, „величању ратног злочинца“ и „каљању униформе“.

Међутим, у читавој лавини осуда изостало је оно најважније: закон, чињенице и правила службе.

Јер, колико год то било неприхватљиво за оне који би да историју тумаче искључиво кроз једну идеолошку матрицу, у Кодексу војне етике Војске Црне Горе не постоји ниједна одредба која би певање ове песме препознала као прекршај. Не постоји члан. Не постоји став. Не постоји тачка.

Напротив.

Кодекс војне етике, усвојен 2021. године на основу Закона о Војсци Црне Горе, у члану 1 као темељне вредности наводи „црногорску војну традицију, патриотизам и антифашизам“. У члану 4 прописује се да је припадник Војске дужан да „промовише црногорску војну традицију и морално наслеђе“, док у члану 7 стоји да се служба врши „политички неутрално“.

И управо ту лежи суштина проблема.

Јер оно што данас гледамо није одбрана војне неутралности, већ покушај да се једна идеолошка интерпретација историје прогласи једино дозвољеном, а све друго сатанизује.

Историјска је чињеница да су у Црној Гори током Другог светског рата постојала два антифашистичка покрета, са различитим визијама државе и друштва. О томе се може расправљати, то може бити предмет научних спорова, политичких тумачења и идеолошких неслагања, али није дозвољено да се једна страна аутоматски избрише из историје и прогласи искључиво фашистичком само зато што то одговара насљеђу комунистичке интерпретације историје, посебно не у држави која се декларативно позива на плурализам и европске вредности.

Др Владимир Добричанин с правом је указао на двоструке аршине који годинама владају у јавном простору:

„На Цетињу се, не тако давно, орила Бојна Чавоглаве НДХ-хрватског букача Томпсона и… ником ништа.“

Али када српски војник запјева српску песму, тада се одједном говори о фашизму, безбедносним претњама и „каљању униформе“.

То није принцип.

То је политичка селекција пожељних и непожељних историја.

И зато ово више није питање једног снимка, нити двојице младих војника. Ово је питање да ли Срби у Црној Гори имају право на историјско памћење које није прописано од стране бивших идеолошких комесара и дневнополитичких тумача антифашизма.

Ако власт данас одлучи да казни војнике иако нису прекршили ни Закон, ни Кодекс, ни Правила службе, онда ће то бити искључиво политичка пресуда.

И биће јасно да проблем није у кршењу правила, већ у томе што песма припада српском историјском и националном наслеђу.

ИН4С