Стратегија „празног папира”: зашто блокадери крију своју листу
Илустрација
У сложеним политичким околностима у којима се Србија тренутно налази, једно од најчешће постављаних питања у јавности није шта блокадери нуде, већ ко заправо стоји иза њихових планова. Тајновитост која прати састављање листа и одлагање објављивања имена кандидата постали су централна тачка полемике, а одговор на питање зашто се те листе крију можда је много једноставнији него што се на први поглед чини.
Према оцени аналитичара и актуелним дискусијама на друштвеним мрежама, пре свега оним које је покренуо Славиша Мићановић, стратешка одлука о скривању имена није усмерена ка властима, већ ка сопственом бирачком телу. Листе се не крију од Александра Вучића, њему је, како се наводи, потпуно свеједно, већ се крију од грађана који би ту исту листу требало да подрже.
У сложеним политичким околностима у којима се Србија тренутно налази, једно од најчешће постављаних питања у јавности није шта блокадери нуде, већ ко заправо стоји иза њихових планова. Тајновитост која прати састављање листа и одлагање објављивања имена кандидата постали су централна тачка полемике, а одговор на питање зашто се те листе крију можда је много једноставнији него што се на први поглед чини.
Према оцени аналитичара и актуелним дискусијама на друштвеним мрежама, пре свега оним које је покренуо Славиша Мићановић, стратешка одлука о скривању имена није усмерена ка властима, већ ка сопственом бирачком телу. Листе се не крију од Александра Вучића, њему је, како се наводи, потпуно свеједно, већ се крију од грађана који би ту исту листу требало да подрже.
Суштина ове политичке стратегије лежи у одржавању привида ауторитета. Док год нема конкретних имена, сваки појединац који подржава блокадере може у тој идеји да види оно што њему лично одговара. Сваки бирач пројектује своје жеље, идеале и очекивања на празну листу, верујући да се тамо налазе људи који оличавају те вредности.
Међутим, како се истиче у анализи коментара, оног тренутка када се појаве конкретни људи са својим биографијама, прошлошћу и политичким теретом, магла нестаје. Тада наступа распад илузије. Уместо идеалних представника, бирачи би се могли суочити са лицима која су већ добро позната по политичким неуспесима или компромитујућем деловању, што би неминовно довело до губитка подршке.
Критичари овог приступа указују на то да би објављивање листе могло изазвати ефекат дуплог гола. С једне стране, јасно би се видело да не постоји озбиљан кадровски потенцијал који би могао да изнесе терет политичке одговорности. С друге стране, постоји оправдана бојазан да би потенцијални гласачи окренули леђа чим виде ко се све нашао на листи.
У том контексту, стратегија блокадера се своди на куповину времена. Скривање имена је покушај да се политички замах одржи на апстрактним обећањима, јер би персонална реалност била превише сурова за просечног гласача. Питање је само колико дуго се политичка борба може водити иза паравана, пре него што јавност оправдано затражи да види ко заправо жели да је води и у ком правцу.
Политика
