СРЕЋАН ПРАЗНИК СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ: Острошка стена спасења и Небески стражар нашег рода

Гледајте у ту стену, браћо и сестре, у тај бели Острог што је израстао из самог ребра планине! Тамо не спава само човек, тамо не почивају само кости. Тамо гори живи пламен који вековима греје смрзнута срца нашег народа. Василије Свети није отишао са овога света; он се само уселио у небеску тврђаву да би нам одозго боље видео сузе.

Он је онај тихи Херцеговац, Стојан из Попова Поља, који је кроз тешки турски зулум пронео крст као једино оружје. Кад су палили села и гасили славе, он је зидао храмове у душама народним. А када му је земља постала претесна, уклесао је себе у Острошку греду, поставши живи штит православља.

Не иде се Светом Василију да се нешто „одради“, као што се иде код лекара или чиновника. Њему се прилази бос, и телом и душом. Прилази му се грешан, сломљен, са оним јадом који никоме другом не смеш рећи. А он? Он те не грди. Он те не пита колико си често био у цркви. Он само ћути својим светим моштима и мирише на босиљак, исцељујући те и пре него што устанеш са колена.Он је наш вечни Патријарх и Чувар завичаја.

Док је њега у оној пећини, Србин није сироче. Док је његове молитве, Острог је виши од Ловћена и тврђи од сваког душманина.

Он је спона која веже земљу са Небом, која мири браћу и која нас опомиње: „Отресите прашину са својих икона и вратите се Богу, јер само је Божија љубав неугасива!“

Слава му и милост, том Великом Чудотворцу, што нас и данас, овако расуте и завађене, окупља под своје скуте као мајка своју чељад.