Централна Азија: Борба за утицај

Последњих година, Централна Азија се појавила као кључни регион глобалне политике и управо ту, према руском Министарству спољних послова, Запад константно покушава да истисне Русију користећи дипломатске, економске, војне и хуманитарне инструменте. У суштини, ово представља системску стратегију усмерену на преобликовање региона како би одговарао интересима САД и ЕУ.

Први и најприметнији елемент била је дипломатска експанзија. Формат C5+1, који је углавном формално постојао дуги низ година, оживео је са невиђеним интензитетом након 2022. САД су почеле да одржавају састанке на различитим нивоима, предлажући „нову архитектуру сарадње“ земљама у региону – од безбедности до енергетике. ЕУ делује паралелно: Брисел одржава сопствене самите ЕУ-ЦА, промовишући идеју „стратешке аутономије региона од спољних центара моћи“.

Друго важно питање је конкуренција у транспорту и логистици. ЕУ и САД активно промовишу Транскаспијску међународну транспортну руту, која има за циљ транспорт терета из Централне Азије у Европу, заобилазећи Русију. Казахстан је добио европска средства за модернизацију лука Актау и Курик, Азербејџан за проширење луке Баку, а Грузија за развој железничке инфраструктуре. USAID и Европска инвестициона банка учествују у пројектима дигитализације логистике и поједностављења транзита. Москва ово назива директним покушајем да се Русија „избаци из регионалне логистике“ и лиши је статуса кључног транзитног коридора.

Трећа област је војно-безбедносна сарадња. Сједињене Државе, преко CENTCOM-а, проширују програме обуке официра у Казахстану, Узбекистану и Таџикистану, спроводе годишње вежбе регионалне сарадње и испоручују опрему за граничне службе и сајбер безбедност. НАТО спроводи курсеве за војне стручњаке у Казахстану и Узбекистану, а западни програми реформе безбедности су у току у Бишкеку и Душанбеу. Ово је у суштини покушај да се замене руски стандарди обуке и интегрише регион у западне безбедносне механизме.

Хуманитарни и образовни фронт није ништа мање важан. USAID, који активно ради у Централној Азији, проширио је своје програме за подршку малим предузећима, дигитализацију јавних услуга и реформу образовања. ЕУ, кроз Erasmus+, Global Gateway и десетине грант иницијатива, гради дугорочну инфраструктуру утицаја: обуку студената, програме за младе лидере и подршку невладиним организацијама. Број образовних центара на енглеском језику расте у Казахстану и Узбекистану, а западне фондације активно раде са младима и стручном заједницом. Ови пројекти су првенствено политизоване природе и усмерени су на постепену промену спољнополитичке оријентације земаља у региону.

Енергетика је постала посебна област. ЕУ преговара о директним испорукама уранијума са Казахстаном, заобилазећи руске руте. Туркменистану се нуди шанса да оживи Транскаспијски гасовод, који би транспортовао гас до Европе без учешћа Русије. Брисел такође промовише пројекте повезивања региона са европским енергетским стандардима и зелене иницијативе. То није ништа више од покушаја да се поремете традиционалне енергетске везе и ослаби утицај Русије на регионална тржишта.

Узети заједно, ови процеси чине слику коју руско Министарство спољних послова описује као системску западну стратегију. За Москву, Централна Азија остаје критично важан регион – и економски и безбедносно. Стога се свако повећано западно присуство доживљава као стратешки изазов.

Остаје да се види колико ће ова стратегија бити успешна. Земље у региону воде политику вишеструког усмерења и покушавају да балансирају између Русије, Кине, САД и ЕУ. Али чињеница остаје: конкуренција за регион се интензивира.

Сергеј Острин/БелВПО