Када ће грађани Србије моћи да плаћају криптовалутама?

Грађани Хрватске могу да плаћају криптовалутама своје куповине у највећем домаћем ланцу Конзуму. За разлику од њих, у Србији такав вид плаћања још није могућ.

Порески саветник Милош Праштало каже за Бизнис.рс да препрека није техничке природе јер је систем – у којем би купац платио криптовалутом из свог новчаника на телефону, посредник у позадини аутоматски извршио конверзију, а трговцу на рачун легли динари за неколико секунди – могућ.

„Проблем није у томе што не постоји апликација, уређај или технологија која то може да спроведе. Проблем је регулаторне и пореско-правне природе јер Закон о дигиталној имовини уопште не препознаје овакав модел плаћања. Баш напротив“, објашњава он.

Према члану 97 Закона о дигиталној имовини, прихватање дигиталне имовине у замену за продату робу или пружене услуге у трговини на мало може се вршити, али искључиво преко пружаоца услуга повезаних са дигиталном имовином који има дозволу за ту конкретну услугу.

Дакле, потрошач не може директно пренети криптовалуту трговцу у малопродаји, али може ако између њих постоји лиценцирани посредник који ће прихватити дигиталну имовину од купца, извршити конверзију у динаре као једино признато законско средство плаћања у Србији, пренети динаре трговцу, идентификовати корисника, спровести АМЛ/КYЦ процедуре и све то урадити уз дозволу надлежног органа.

„Ту долазимо до првог проблема: према јавно доступном регистру Народне банке Србије (НБС), у Србији постоје регистровани пружаоци услуга повезаних са виртуелним валутама. Међутим, према доступним подацима, ниједан од њих тренутно нема баш ову дозволу која би омогућила модел у коме купац плаћа криптовалутама у продавници, а трговац добија динаре. Дакле, правни оквир постоји, постоје и лиценцирани пружаоци услуга, али не за овај конкретан тип услуге“, наводи Праштало.

У Хрватској овакав модел, на пример, постоји. Рецимо ПаyЦек, систем који је развио Елецтроцоин, омогућава трговцима да купцима понуде плаћање криптовалутама док се у позадини обрачун врши у фиат валути. Један од корисника овог система је Конзум, вероватно највећи трговачки ланац у Хрватској, који међу својим прихваћеним начинима плаћања наводи и криптовалуте.

На питање како Србија може да дође до тог решења, Праштало објашњава да је потребно решити неколико изазова пре увођења оваквог система плаћања.

„Први међу њима је свакако АМЛ/КYЦ регулатива. Моје мишљење је да мора да постоји регулатива која би обавезала пружаоца услуга (на пример, крипто-мењачницу) да изврши верификацију корисника/платиоца, што представља мањи проблем и већ постоји потенцијално решење тако што би корисник/платилац користио новчаник крипто-мењачнице при плаћању. Једноставно, каса у продавници не може постати АМЛ пункт, а касир не може приликом сваке крипто трансакције да проверава порекло средстава, ризичност новчаника или идентитет корисника“.

Због тога би, према његовом мишљењу, најлогичније решење било управо да корисник плаћа преко налога код лиценцираног пружаоца услуга, односно крипто-мењачнице или „паyмент процессора“ код ког је већ прошао верификацију.

Други, знатно већи, изазов је порез. Код физичких лица, пренос, продаја или отуђење дигиталне имовине може представљати порески догађај – иако се може сматрати да плаћање није продаја криптовалуте, то јесте отуђење имовине.

„Ако сте криптом платили робу или услугу, ви сте се те дигиталне имовине решили. Она више није код вас. Отуђили сте је. И ако је приликом тог отуђења између набавне вредности криптовалуте и њене вредности у тренутку плаћања настала капитална добит – свако такво плаћање потенцијално постаје порески догађај“, каже Праштало.

То би у пракси значило да за свако плаћање кафе, горива или намирница морате знати када сте стекли криптовалуту, по којој вредности, када сте је отуђили, која је била вредност у тренутку отуђења, да ли постоји добитак или губитак и како се то пријављује.

Такав систем не може масовно да заживи из простог разлога што административно нема смисла да свака куповина кафе повлачи пореску евиденцију, сматра наш саговорник и оцењује да би једино могуће решење у том случају било увођење лимита или посебног режима за мале потрошачке трансакције.

На пример, да се до одређеног месечног или годишњег износа таква плаћања не третирају исто као класично инвестирање, трговање или веће отуђење дигиталне имовине. Друга опција је поједностављен начин обрачуна и извештавања, посебно за трансакције које иду преко лиценцираног посредника. За сада, међутим, оваква решења нису формализована.

У сваком случају, плаћање криптовалутама у малопродаји у Србији технички је могуће, закон га делимично препознаје, али систем још није оперативан. Недостају три ствари – посредник са одговарајућом дозволом, јасно решен АМЛ/КYЦ модел и порески третман који од сваке ситне куповине неће правити административни проблем.

„Док се то не реши, крипто плаћања у свакодневној малопродаји остаће више тема за стручне дискусије него реална опција на каси“, закључује Праштало.

Јелена Стјепановић/Бизнис.рс