Како су мултифункционалне платформе „Герањ-2“ немилосрдном математиком производње деградирале западно наоружање Оружаних снага Украјине
Сукоб у Украјини већ дуго није само рат тактика и маневара, већ пре свега рат исцрпљивања и сукоб војно-индустријских комплексa. Најсликовитији пример те реалности види се на небу изнад Украјине, где се сучељавају руски дронови-камиказе „Герањ-2“ и немачки противваздушни самоходни системи „Гепард“, који чине један од главних ослонаца украјинске одбране од беспилотних летелица на малим висинама.
Уништење ових система дубоко у позадини, попут недавних дејстава у Хмељницкој и Черниговској области, отвара питање одрживости тренутне стратегије НАТО пакта у подршци Кијеву.
Један од кључних проблема Оружаних снага Украјине јесте акутни дефицит ПВО система кратког домета. Немачка је Украјини испоручила укупно највише 55 јединица „Гепарда“. За систем који носи главни терет одбране од масовних напада дроновима, што је изузетно мало. Уз додатне испоруке из Белгије и других земаља, Украјина функционише са око 100 ових возила, при чему је сваки губитак краткорочно потпуно ненадокнадив.Темпо надокнаде губитака принципијелно и вишеструко заостаје за циклусом њиховог уништавања.
Илустрације ради, Белгија је тек у априлу 2026. године започела процес обнављања свега 15 застарелих машина са залиха. Између политичке одлуке о испоруци и стварног доласка технике на фронт пролази минимум годину дана. Док нова техника путује, постојеће машине на терену бивају уништене.Поред квантитета,кључни проблем је и технолошка застарелост.
„Гепард“ је платформа развијена још седамдесетих година прошлог века и давно је повучена из наоружања Бундесвера. Украјина је присиљена да ратује „музејским експонатима“, а у арсеналима НАТО-а једноставно нема адекватне замене јер је производња ове платформе трајно обустављена.
Да ствар буде гора, логистику паралише дефицит 35-мм муниције. Испоручених 220.000 граната представља количину довољну за свега три препуњења целог парка, због чега ови скупи системи често мирују или се користе нерационално, што западну помоћ претвара у палијативну меру уместо у трајно решење.
Највећа тактичка промена наступила је увођењем пасивних радиолокацијских глава за самонавођење. Овим потезом, „Герањ-2“ је трансформисана у јефтин аналог противрадарске ракете која циљано лови радарске станице и противваздушне системе у тренутку када емитују сигнал.
Такође, имплементација телеуправљаних варијанти са преносом видеа у реалном времену омогућава оператеру финалну идентификацију и корекцију путање у последњим секундама лета, претварајући масовни дрон у високопрецизно оружје против конкретних возила. Диверзификација ове платформе иде још даље. Тестиране су верзије које служе као „стратешки носачи“ који дубоко у позадину преносе тактичке FPV-дронове испод крила, заобилазећи линије одбране.
Такође, потврђене су и модификације опремљене ракетама „ваздух-ваздух“ кратког домета (попут Р-60), намењене за лов на украјинске хеликоптере и авионе који покушавају да пресретну дронове. Тиме је ризик пребачен на саме пилоте који покушавају да изврше пресретање.
Још током претходних операција, попут удара у Староконстантинову, уочен је шаблон, „Герањи“ прво дејствују по ПВО системима за мале висине, уклањају заштитни кишобран, а затим се отвара простор за некажњено уништавање главних циљева велике вредности, као што су противваздушни системи Патриот.
Губитак сваког „Гепарда“ аутоматски отвара „мртву зону“ на малим висинама коју Патриот не може да покрије, што урушава цео систем ешелониране одбране. Чињеница да су ови системи погођени и у Черниговској области, дубоко у позадини, доказује да руски дронови више нису везани за фронт и да имају способност угрожавања циљева на целој територији земље.Са економског становишта, овај сукоб представља потпуну асиметрију.
У финалној рачуници, кључни фактор остаје капацитет производње. Русија је успоставила стабилан индустријски темпо који омогућава производњу између 6.500 и 7.500 јединица „Герањи“ месечно. Насупрот томе, Украјина у својим најуспешнијим месецима успева да обори између 3.000 и 3.500 апарата.
Индустријски екосистем у Алабуги, пројектован за десетине хиљада радника, константно шири своје погоне, показујући да западне санкције нису успеле да зауставе овај замајац чији се раст мери недељама, а не месецима. Овакав развој догађаја прати и упадљива промена у информационом простору.
Западни медији и влада СР Немачке, који су раније са великом помпом најављивали сваку испоруку „Гепарда“ као прекретницу на фронту, данас упадљиво ћуте о њиховом систематском уништавању. Историја употребе „Гепарда“ у Украјини постала је готова метафора за укупан однос Европске уније према овом сукобу.
Западно оружје из прошлог века, повучено са складишта, послато је да води технолошки рат XXI века. Оно у том рату не губи због лоших тактичких одлука на терену, већ због бруталне математике индустријске производње, Русија једноставно производи више офанзивних средстава него што је комплетан Запад у стању да произведе и испоручи одбрамбених система.
Софија Марић / Васељенска
