ТИВАТСКЕ ЛЕКЦИЈЕ: Вучићева доминација и новинарска провокација!

Постоје политичари који бјеже од непријатних питања. Постоје и они који пажљиво бирају новинаре пред којима ће наступати. А онда постоји Александар Вучић, политичар који је у Тивту показао да најбоље функционише онда када му саговорници мисле да су најопаснији.

Самит Европска унија – Западни Балкан у Тивту тек што је почео, а медијски гледано, један човјек је већ успио да преузме централну позорницу. Није то урадио великим најавама, спектакуларним обећањима или дипломатским флоскулама. Урадио је то на конференцији за медије, одговарајући на питања новинара који су очигледно дошли са намјером да буду много више од пуких постављача питања.

И ту долазимо до старе црногорске приче. Код нас новинари често воле да буду и актери. Некима није довољно да поставе питање, већ желе да покажу публици како су баш они поставили „оно право“. Некад је то професионално и корисно. Некад прерасте у жељу за личном представом. Управо је на том терену Вучић синоћ изгледао најсигурније.

Посебно је одјекнула његова опаска упућена новинару који је претходно у комуникацији показао приличну дозу непристојности према предсједнику једне суверене државе који је гост на међународном самиту. Вучићев одговор стигао је брзо, без оклијевања и са препознатљивом дозом политичке ироније:„Знам да сте овдје данас на специјалном задатку.“

У једној реченици било је и хумора, и самопоуздања, и поруке. Најважније од свега, није звучало као реакција човјека који је уздрман питањем, већ као одговор политичара који се у таквим ситуацијама осјећа као риба у води.

Зато се намеће један добронамјеран савјет предсједнику Србије: ако жели успјешне конференције за медије, требало би да их што чешће организује у Црној Гори.У Тивту. У Подгорици. У Беранама. У Бијелом Пољу. У Никшићу. У Пљевљима. Буквално било гдје.Јер овдје постоји посебна врста медијског амбијента. Новинари су довољно удаљени од српске унутрашње политичке сцене да немају њене подјеле и оптерећења, али су истовремено довољно заинтересовани да сваку Вучићеву посјету доживе као прилику за политички спектакл.

И управо ту настаје парадокс.

Што су питања провокативнија, то је Вучић често увјерљивији. Што су покушаји политичког надмудривања израженији, то више долази до изражаја његова способност брзе реакције и полемичког одговора.

Неријетко се након таквих конференција могу чути коментари по редакцијама и кафићима: „Јеси ли чуо како сам га питао?“, „Видје ли оно питање?“, „Баш сам му рекао што га следује.“Али публика обично не памти само питање. Она памти и одговор. А када је одговор духовит, брз и ефектан, онда се медијска предност лако пресели на другу страну.

Управо зато је конференција у Тивту била много више од уобичајеног сусрета политичара и новинара. Она је показала колико је политичка комуникација постала вјештина сама за себе.

Можете се слагати или не слагати са политиком Александра Вучића. Можете подржавати или критиковати његове потезе. Али је тешко оспорити да је синоћ у Тивту демонстрирао изузетну способност јавног наступа и контроле медијске сцене.

Док су неки покушавали да намећу теме и диктирају тон разговора, он је успио да наметне свој ритам, своје поруке и своје реплике. Управо зато се већ данас више прича о његовим одговорима него о самим питањима.А то је, у медијском смислу, најбољи показатељ ко је био побједник конференције.

Зато би можда требало размислити о новој политичкој традицији. Када год пожели конференцију на којој ће до изражаја доћи његова политичка вјештина, Александар Вучић треба да дође у Црну Гору.

Овдје ће увијек пронаћи довољно самоуверених новинара спремних да га „ставе на муке“.А ако понови тиватско издање, поново ће отићи са истим резултатом – као човјек који је медијски доминирао догађајем.Јер, како је показало вече у Тивту, понекад су најбољи савезници једног политичара управо његови најгласнији критичари.

Пише: Тихомир Бурзановић