Од Куманова до данас: Зашто је Резолуција 1244 и даље најважнији ослонац и стуб целовитости Србије

Резолуција 1244 је кључно оружје Србије, када је у питању њен територијални интегритет и суверенитет на Косову и Метохији, и ми другу и бољу могућност немамо, поручено је данас на панел дискусији „Резолуција 1244 – Међународни оквир, регионална стабилност и будућност Косова и Метохије“ у Београду, који је организовао Институт за политику и економију Југоисточне Европе (ИПЕСЕ).

Историчар и редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Чедомир Антић, говорећи о Кумановском споразуму и Резолуцији 1244, рекао је да је критичан према великом броју одлука које је донело руководство Србије, али да мора да призна да врло често и нису имали много избора и да са тим њиховим одлукама треба да живимо и данас.

“Ако су Албанци бирали рат и жртве у рату, и нису хтели никакав споразум, Срби су покушавали да изађу из свега са неким минимумом достојанства. Крај рата је довео до тога да се замрзне сукоб. Ми смо 27 година после тога жртве уцењивања. Оно што нам је постављено као позорница од 2004. године са погромом, који је намерно изведен уз подршку и заштиту Немачке, Велике Британије и Америке, јесте позорница која је ту и данас, где ми знамо да се боримо за то да наш народ опстане тамо, и да алтернатива томе може да буде да их протерају као Србе из Крајине“, рекао је Антић.

Он истиче да је, када је усвојена, 10. јуна 1999. године, Резолуција 1244 представљена као победа Србије, док Кумановски споразум, који је потписан дан раније није.

Како је рекао, ако читамо мемоаре и успомене актера из тог времана, видећемо да је, како је рекао, Кумановски споразум потписан напречац и између две узбуне, под претњом да ће Србија бити срављена са земљом, ако то не прихвати.

Навео је да је, после пада Слободана Милошевића, тадашњи потпредседник владе Мирољуб Лабус разговарао са једном групом америчких дипломата у САД и да су му тада представили човека који је написао Резолуцију 1244, на шта је Лабус одговорио да то није неки успех и да је написана тако да, ако би описивала планету Земљу, „неко би могао да каже да је лопта, а неко би могао да каже да је палачинка“, на шта му је амерички дипломата и писац резолуције одговорио „Па то је и био мој задатак“.

Антић наглашава да та резолуција не одговара нама са данашње позиције, али да је тада то било нешто сасвим смислено.

“Србија није имала подршку да се споразуме са косовским Албанцима. Од 1990. и власт и опозиција у Србији покушавају да нађу саговорника међу Албанцима. По савету Немачке, Велике Британије и САД, Албанци нису прихватали било какав разговор ни споразум. Они су тек од 1994. опет под притиском, почели да прихватају да преговарају о неким темама уз страно посредовање“, навео је Антић.

Додаје да је лично присуствовао преговорима опозиције и представника косовских Албанаца и да му је и тада било јасно, на основу онога што је видео, да не постоји никаква могућност да се договоре, јер су Албанци инсистирали на независности.

Како је навео, уочи бомбардовања, дошло је до притиска да се преговара.

“Тај притисак је био отприлике овакав: Србији се понуди неки план, Србија каже ‘Sve прихватамо, само суверенитет да се потврди’, а Албанци то одбију. На крају, Србија је доведена у ситуацију да је уцењују у Рамбујеу, и чак ни тај споразум нису хтели да прихвате Албанци зато што не даје одмах независност, па су их онда уверили да треба да прихвате, и они су у заустављеном времену потписали у Паризу споразум, и то је онда био пут ка бомбардовању“, нагласио је Антић.

Он подсећа да је, према споразуму из Рамбујеа, за три године требало да се одржи референдум о независности Косова и то под албанском влашћу и међународним трупама које би биле много бројније од 12.000 српских војника који би остали на КиМ.

“Притом, ви не дајете Србима, ни у Српској, ни у уништеној и етнички очишћеној Крајини, па ни у Црној Гори, ако хоћете, не дајете ни приближна права“, нагласио је Антић.

Додао је да би алтернатива преговорима и оваквом миру био продужетак рата који би за нас, као је рекао, био јако тежак.

“То би био нови Ирак из 2003. године. Да ли је тадашња власт и јавност била спремна на оно што би се десило после ја то не знам. Али мислим да тадашње становништво не би прихватило ту врсту жртава као што је прихватило становништво 1914. године или у ранијим вековима када их нико није ни питао“, оценио је Антић.

Правник и председник Народне странке Владимир Гајић оценио је да, у данашњем свету, кад се позивате на право, то значи да сте слабија страна.

“Јер вам је то једино преостало. А правни принципи, специјално на том међународном нивоу, важе и релевантни су само ако иду у корист ових значајних и великих сила. Ако сте земља као што је Србија, онда сте од примене тих међународних правних принципа на неки начин искључени“, рекао је Гајић.

Он је навео да је Резолуција 1244 усвојена дан након што је потписан Кумановски споразум и да је то био услов да буде усвојена Резолуција 1244.

“Тадашње власти су на тај начин биле принуђене да то тако брзо решавају, јер је Резолуција 1244 у том тренутку била највише што је могло да се постигне, реално говорећи“, оценио је Гајић.

Како он сматра, Резолуција 1244, као и суђења по оптужницама која су се односила на наша војна и политичка лица требало је да на неки начин правно оснаже противправни напад НАТО на тадашњу СРЈ.

Ипак, он истиче да се на пет места у Резолуцији 1244 помиње да је територија КиМ интегрални део тадашње СРЈ, а Србија је правни наследник Савезне Републике Југославије и ту нема никаквог спора.

Навео је да је био један покушај са планом финског дипломате да се правно стави ван снаге Резолуција 1244 који је пропао зато што је Скупштина Србије одбацила Ахтисаријев план, а Русија је на њега ставила вето.

“Значи, нема никакве дилеме да наш територијални интегритет данас, кад је у питању Косово и Метохија, чува Руска Федерација. Ту су и Кинези, наравно, на нашој страни. И Косово ће, овако како јесте, заувек остати квази држава, док год не постане члан Уједињених нација, а то неће моћи да постане док год постоји то право Руске Федерације да на ту одлуку стави вето“, указао је Гајић.

Бивши српски министар спољних послова Вук Јеремић оценио је да је Резолуција 1244 оно што имамо.

“Она јесте слово на папиру, али ако хоћете реалност у дипломатском простору је та да ипак већина земаља света није признала такозвано Косово као независну државу, а није признала добрим делом зато што су генерације дипломата Србије после 1999. године користиле као аргументацију оно што пише у Резолуцији 1244″, нагласио је Јеремић уз оцену да је она за Србију ипак повољна.

Како је рекао, након проглашења независности тзв. Косова сви су очекивали цунами признања и да ће све земље или велика већина земаља признати тзв. Косово.

“Није, баш зато што је наша дипломатија била доста ангажована по том питању, користећи добрим делом као део своје аргументације 1244. Оно што је кључна мањкавост те Резолуције је што је, на неки начин, дала легитимитет агресији НАТО-а на Србију, јер је она индиректно нормализовала оно што се догодило и то је разлог због којег Кина није гласала за Резолуцију 1244. Била је уздржана“, рекао је Јеремић.

Додао је да је Русија гласала за, али да је учествовала у томе да коначни текст буде онакав какав јесте, и тај коначни текст је, како је рекао, повољнији за Србију од иницијалног.

Како је рекао, УН су формиране 1945. године за један свет који је изгледао доста другачије него свет који изгледа данас и додао да је умерени оптимиста када су у питању УН.

“Ја мислим да неће нестати, и ти важни документи, укључујући и оне који су обавезујућег карактера, резолуције Савета безбедности, остају наш највећи ослонац у још увек актуелном светском поретку који ће сутра заменити нешто друго. Али све док тог нечег другог не буде, ово је најснажнији ослонац који имамо, и зато мислим да је Резолуција 1244 важна“, нагласио је Јеремић.