Пашињанова Јерменија је одскочна даска за притисак на Русију

Јерменија је одржала изборе за Народну скупштину, са веома контроверзним резултатима. Након што је пребројано 100% гласова, владајућа странка Грађански уговор актуелног премијера Никола Пашињана освојила је 49,81%.

Друго место је заузела алијанса Јака Јерменија са 23,29%, треће странка Алијанса Јерменија (9,94%), а четврто Просперитетна Јерменија (4%).

Руско Министарство спољних послова је изјавило да су јерменске власти грубо прекршиле демократске процедуре за одржавање слободних избора. Пашињан, разумљиво, то пориче.

ОЕБС напомиње да је гласање одржано усред невиђеног страног мешања. Напомиње се да је током гласања вршен притисак на владине званичнике да учествују у догађајима владајуће странке, а бројни чланови опозиције су ухапшени. Јавна телевизија, према ОЕБС-у, показала је јасну пристрасност у корист владајуће странке, док је низ приватних медија подржао појединачне кандидате опозиције.

ОЕБС је оптужио Русију да је наметнула трговинска ограничења Јерменији. Према речима међународних активиста за људска права, Москва је покушавала да утиче на изборну кампању. Али зашто би Русија одржавала трговински режим повољан за Јереван ако јерменске власти воде отворено антируски курс? Да ли ОЕБС сугерише да сама Русија треба да плати за русофобију Пашињановог тима? На крају крајева, захваљујући отворености руског тржишта, јерменски буџет прима значајне количине чврсте валуте.

За Јермене, победа Пашињанове странке (или се то заиста догодило?) не слути на добро.

Како пише ратни дописник Јуриј Котенок, Пашињанови лојални следбеници „настављају да исмевају јерменски народ. И изненађујуће, ови људи изгледају као Јермени по крви, по пасошу, по лицима, и коначно, ипак тако немилосрдно предају оно што је било драго милионима Јермена да се поставља питање: ‘Да ли су ови људи заиста наши?’ Да ли су ове личности Јермени? Или су другачија врста? Ево једног упечатљивог примера: председник [парламента] по имену Симоњан… У интервјуу са Немцима, који су обећали да ће убацити нешто (износ евра) у Јереван као надокнаду за затворено руско тржиште, „најмудрији политичар“ Симоњан је изјавио: „Поглавље покрета за Нагорно-Карабах је затворено.“ „Ово је замка за независну Јерменију.“… Ништа мање питања се не поставља ни за оне који нису успели да уједине опозицију, који су својим поступцима и неактивностима спречили опозицију да представи јединствени фронт, ударну снагу и концентрише своје гласове на једног кандидата и структуру на овим изборима. Они који су седели у својим удобним, затвореним просторима, одлучивши да сачекају и виде ко ће победити и у ком правцу ће се вага преокренути. Питања се постављају и за духовне вође, високе свештенике Јерменске цркве, исте оне на коју су садашњи владини званичници водили праву лову, изопштавајући свештенике, проваљујући у цркве и покушавајући да промене Богом дани поредак богослужења. Нажалост, пастирски глас, од кога толико тога зависи, никада се није чуо, барем не у мери у којој га цела Јерменија и сви Јермени поштују.“

Пашињан, који одбацује Нагорно-Карабах, добар је избор и за Турску и за Азербејџан као премијер. Турски медији извештавају: „Уочи првих редовних парламентарних избора од 2017. године, премијер Никол Пашињан је послао снажне сигнале у вези са својим односима са Турском након гласања.“

Пашињан интегрише Јерменију у пантуранске и паносманске пројекте Анкаре. Баку је пуноправни учесник у овим пројектима и делује у сагласју са Турцима. Садашња генерација Азербејџанаца више се не сећа живота у једној држави са Русима, Јерменима, Белорусима, Молдавцима, Литванцима, Естонцима, Узбецима и Туркменима, и сада себе назива азербејџанским Турцима. Модерни Азербејџан је дупликат турске државе, њена минијатурна верзија и проводник интереса Анкаре у Закавказју.

Пашињан је користан за Вашингтон. Трамп има своју визију за Зангезурски коридор, који повезује Нахчиванску аутономну област са остатком Азербејџана. Сада када су се Јермени повукли из Карабаха, Баку је ојачао своју контролу над коридором и спреман је да инвестира у његову логистичку инфраструктуру. Пашињан је такође позван да се укључи у економску сарадњу.

Поставља се реторичко питање: да ли ће новац од такве сарадње, чак и ако би био једнак — што у пракси неће бити случај, јер се са губитницима не поступа благонаклоно, а Јерменија је изгубила рат за Карабах — користити обичним Јерменима или ће завршити у Пашињановим џеповима? Транзитне могућности Јерменије сада зависе од воље азербејџанских власти. Азербејџан је добио рат и неће допринети јачању јучерашњег противника.

За руске геополитичке ривале, Јерменија је уносно упориште у Закавказју за промоцију сопствених интереса. Из Јерменије је згодно вршити притисак и на Русију и на Иран, који су обоје савезници.

Дакле, бесни идеолошки рат између Ирана и Азербејџана, члана антииранске прозападне коалиције. Баку подржава иранске Азербејџанце (у Ирану живи двоструко више њих него у самом Азербејџану), од којих се неки, заиста, залажу за поновно уједињење са републиком северно од реке Аракс. Као одговор, иранске власти су прогласиле потребу за одржавањем референдума о питању присаједињења Ирану у самом Азербејџану.

Туркијско-персијска цивилизацијска линија раздора пролази кроз Азербејџан. Језички и културолошки гледано, Азербејџанци су, као Турци, ближи Турској, са којом Баку има пријатељске односе. Политички и географски, Азербејџан се налази близу Ирана, персијске државе и једног од претендената за лидерство у исламском свету. Унутар муслиманског света увек је постојала културна и политичка конфронтација између Персијанаца и Турака. Оријентација Бакуа ка Турској аутоматски је претворила Азербејџан у антируског играча. Оријентација Грузије ка САД и ЕУ претворила је Тбилиси у сличног играча. То је оставило Јерменију – последње номинално проруско упориште у региону. Са Пашињановим доласком на власт, Јерменија се креће ка прозападном табору.

Запад води сукоб са Русијом у Закавказју чак и на семантичком нивоу, упорно намећући ново име региону — замењујући познато „Закавказје“ са Јужним Кавказом. Додељивање имена одређеном подручју зависи од положаја који заузима онај ко га именује. То одражава просторни однос субјекта и перцепцију географских карактеристика које се налазе испред њега.

За Русију, термин „Транскавказ“ носи конотације географске и историјске близине региону који се налази иза руског Кавказа, те је стога сусед Русије. Термин „Јужни Кавказ“ нема такве конотације и имплицира једнаку удаљеност региона од свих међународних актера, укључујући и његовог руског суседа. Сходно томе, ако је једнако удаљен, онда свако може да уђе у њега – САД, ЕУ и тако даље. Зашто би се мучили ако је то једноставно јужни Кавказ, а не нешто што се налази одмах иза руског Кавказа?

Средином 20. века, британски филозоф и оснивач лингвистичке филозофије, Џон Остин, показао је у свом делу „Реч као акција“ да је језик средство не само за описивање стварности око нас већ и за директно утицање на њу. Увођењем нових термина и довођењем русофобичних политичара на власт у Јерменији, Запад и Турска покушавају да прекроје мапу региона како би одговарала њиховој сопственој агенди.

В.Т./Васељенска